Saturday, July 26, 2014

Božidar Mandić: Ugašeno svetlo


Ako se svetlo ne nazire na kraju tunela, onda to nije kraj. Treba terati dalje. To postaje agonija koja traje, užasni kraj bez ishoda. Kako mi jezdimo, šansa se pomera ispred nas. Beznađe je mrak večne nedostižnosti. U takvim tunelima nema ni senki, nema ni čoveka niti podsećanja da on može biti dostojanstveno biće.
Pojačava se nezadovoljstvo naroda jer nema odmora dok traje kapitalistička mora. Raditi po ceo dan postaje ideal iscrpljenog vremena. Leto je. Nema se vremena za plažu, čitanje knjige, odlazak kod prijatelja...
Svetlost sve više osećamo kao potrebu, ali ona se udaljava od nas. Na kraju retko ko nije umoran ili bolestan. Kad smo bili deca, frajeri iz ulice ako bi hteli da nas opomenu na naše loše ponašanje uobičajeno bi rekli: ako ti drmnem šamarčinu, mislićeš da je neko ugasio svetlo.
Otkako su se stišale vesti o poplavama, narod deluje još izbezumljenije. Ne znam da li mu više odgovara visoki vodostaj ili prebrze suše, političke obmane ili loša ekonomija. Takvo stanje odražava se na psihu pa prepoznajemo ljude koji se kreću kao muve bez glave. Sve više, i to izrazito, vozači na automobilima ne pale svetlo. To je znak velike opterećenosti. To je loš znak krize nacije. Ranije, pre poplava, retko bi ugledao automobil u daljini bez upaljenih farova. Sada na svakih sat vremena desetak vozača zaboravi na taj saobraćajni zakon. Doduše ja sam protiv upaljenog svetla u toku dana jer je to ironija, od upaljenog svetla se plaše životinje, a nismo racionalni i ekonomični. Ugašena svetla postaju endemska pojava postpoplavljenog vremena.
Nije život isto što i polje preći, pisao je Pasternak. Savremeni čovek je opterećen nakaznim potrebama da dostigne nenaplativo. On radi, ali ga niko ne ceni ni ne plaća. Tuga postaje još veća jer se to smatra normalnim. Toliko je sve postalo devijantno da je normalnost dobila kompleks ispoljavanja. Najbolje je ćutati i ništa ne primetiti. Nepritisnuto dugme za srednja svetla kazuje da naša nacija propada.
Pitam se, kada bismo počeli da čistimo traume naslagane u poslednje dve decenije, da li bi ovaj narod mogao da se obodri i podigne na noge. Život u tami je izvesnost, i najlakši put. Zasukani rukavi oko mogućih čišćenja - ne čistki - mogli bi učiniti da se svetlo, ipak, pojavi. Ne treba verovati u kraj tunela, nego u stvaranje katarzičnog procesa. Naše stanje nije epikriza, već dugoročno stanje nemoći. Prosto rečeno, nemamo snage da se suočimo sa sopstvenom deponijom. Možda je ceo svet uronio u nju, ali spas nastaje ako samoisceljenje započnemo sami i tamo gde je to moguće. Nepaljenje svetla je, možda, novi vid građanske neposlušnosti, davanje otpora zakonima i moralu (nemoralu). Započeo je podsvesni otpor prema sveopštem mraku. Narod kao da želi da se pridruži političkim korupcijama, prevarama i postane sličan kao kasta na vlasti.
Od svoje istorije je veoma teško pobeći. Često je to opšti plan. Ali jedno je sigurno, ozdravljenje nacije (svetlost) stiže kad obratimo pažnju na tlo na kojem jesmo.

(‘Porodica bistrih potoka’)

Thursday, July 24, 2014

Sopen i njegova mala raja

Sopen, Mladenka i njihovi unuci, jedan stariji stigao iz Beca, drugi mladji iz LA.
Zali mi se moj drug sinoc na one koji mu kazu da se nije promijeio, kaze, kad mi to kazu ja ih pitam jel' od obdanista mislis!?
A stvarno se nije promijenio.
Ovakve je naocale nosio i momak kad je bio.





Wednesday, July 23, 2014

Dva za danas

Radili Mujo i Haso u Americi kao perači prozora na neboderu. 
Došli oni do stotog sprata, a Mujo će:
"Haso jebo te, promašili smo 99-i sprat, ne oprasmo ga!"
"I šta sad?" Upita Haso.
Mujo će na to:
"Aj pošto ti imaš tregere na pantalonama, ja ću te držat` za njih, a ti kako 
se budeš klack'o dole, ne moraš ni mahat` rukama."
"Super, napravimo tako." veli on.
Prođe malo vremena kad se Haso koji visi dole, poče smijati k`o lud.
"Šta se smijes medjedu jedan, ovako opasna situacija?", pita ga Mujo odozgo.
"Kontam... ako se otkače ovi tregeri kako će te odvalit` po nosu!"



**********************

Kako Bosanac bari djevojku: 
- Radis li bona? 
- Radim. 
- Hoces da ti sredim trudnicko

Tuesday, July 22, 2014

Honda Indy Toronto

Automobilaska trka Indy u Torontu.
Toronto je grad gdje ti ne moze biti dosadno. Neprestano se nesto desava, veliki je broj galerija, muzeja, raznih izlozbi i do tebe je hoces li sjediti ili lezati i gledati TV ili izici i gledati nesto u zivo.
Odavno se spremam da pogledam trke Honda Indy koje se svake godine odrzavaju u Torontu, veoma blizu centra grada i bas ta cinjenica da treba otici do centra, prezivjeti saobracajnu guzvu me uvijek odvracala od odlaska.
Ove godine Biljana i ja nismo bili lijeni, vjerovatno i zato sto se trke odrzavaju veoma blizu kuce nase Jelene, pa je baka Biljana napravila rucak, oprala sudje, sredila kuhinju i postavila sve za rucak da se pacici  iznenade kad dodju sa posla i iz vrtica.
A trke.?! 
Parking gdje smo ostavili auto je odvojen visokom ogradom, ali uz samu stazu. Cim izidjes iz auta doceka te buka motora i miris izduvnih gasova. Adrenalin odmah skoci a sjecanja na stazu u Zaluzanima, pa i dalje na ulicne moto trke u Banjaluci, sa obaveznim Perom Popovicem i Kemalom Bucalom u glavnom ulozi, naviru kao da su se desili prosle godine.
Rezultati trke nisu ni vazni. Trka, kao i svaka druga manifestacija, je pracena vasarom i ponudom svega i svacega, raznih tipova sportskih auta ali i kristala, sto se moze vidjeti na jednoj od slika.
Sve u svemu (da li se ovo jos upotrebljava u nasem jeziku), lijepo poslijepodne koje ce vam mozda pribliziti i neke od slika…

U pozadini centar Toronta

Ferari sa kombinacijom benzinskog i elektro motora
Mercedes - turbo

Postrojavanje pred trku

Honda reklamira kristal

Monday, July 21, 2014

Apatridska


nekad smo govorili: ekser,
ali danas ljude čavlima na križeve pribijamo.
govorili smo: kašika,
ali siti danas gladne niti žlicom nahraniti nećemo.
nekad davno, davno,
toliko davno da se čini kao prije mnogo života,
barbari su bili varvari,
ali među njima neke razlike i nije bilo.
prvi poubijaše druge, drugi prve,
i obratno, i obratno.
pacovi su štakorima postali,
mada se u njihovoj dna strukturi ništa promijenilo nije,
tek neki od njih ustadoše
na dvije noge.

iz bosne sam, ali kao i da nisam.
ne govorim više materinjim jezikom
i nemam bosansku glavu.
našarafilo mi ovu drugu, pozapadnjačenu,
a ona omekšala, kao bundeva,
pardon – tikva,
zaboravljena na spaljenom strništu;
izvana tvrda kora, iznutra meka pulpa
koju buše crvi.

iz bosne sam, ali ne znam
koji je to jezik - materinji.
koja je to gruda – rodna.
koja domovina, da se njome dičim.
koja je to kuća da se u nju vratim,
koja majka, da je pitam
gdje je svoju djecu izgubila.

nekad smo se smijali. glasno.
tek, danas umiremo od smijeha
svak na svojem jeziku.

(autor se potpisuje kao Alžbeta Bathory)

Sunday, July 20, 2014

Moji stari drugovi


Na desnoj strani moj drug iz kosarkaskih vremena, kosarkaski sudija Muharem Ibrahimbegovic - Palada. Jednog dana, koji se ubrzano priblizava, pisacu dosjetke koje sam dozivio druzeci se, putujuci i sudeci sa Paladom.
U sredini - Zvonko Sasic. Jos jedan iz plejade banjalucana, koji su cinili moju Banjaluku. Godinama smo radili u Radio Banjaluci. Covjek od koga se moglo uciti ljudovanje.
Preko dvadeset godina nisam ih vidio.
Neka mi obojica jos dugo pozive i ostanu veseli kao na ovoj fotografiji. Nadam se da cemo se uskoro i sresti.

Ispravka:
Javljaju mi da sam "polupao loncice". Na slici je Zvonkov brat Ante Sasic, nastavnik muzike, dugogodisnji voditelj Banjalucanki. Sasici su nekada stanovali na zeljeznickoj stanici. Od tada ih veze prijeteljstvo sa mojima. Ponovo cu provjeriti svoju memoriju. Tri brata Sasic: Ante, Zvonko i Zdenko.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...