Tuesday, September 16, 2014

Mogul' ovi (2)

Dolazi Mujo kući iz kladionice i žali se Fati:
- Izjebo me Juventus za 100 eura!
- A mene Milan - kaže Fata.
- Daj da vidim listić - kaže Mujo.
- Nije mi ostavio nikakav listić - odgovori Fata.
 *************************
Izvede učiteljica malog Muju pred kartu:
- Mujo, nađi nam Ameriku.
- Evo je.
- Dobro, sjedi na mjesto. Haso, kaži nam tko je pronašao Ameriku?
- Pa Mujo!
************************* 
Mujo: Fato, jel' znaš da žena dnevno izgovori 32.000 riječi, a muškarac 16.000, upola manje.
Fata: To je zato što vam sve moramo dva puta objašnjavati.
Mujo: A?
************************* 
Mujo: Fato, ti si idiotkinja.
- A znam.
- Kako znaš?
- Pa da sam se udala za hadžiju bila bih hadžinica...
************************* 
Odabrali Muju kao govornika na otvorenju Olimpijskih igara. Stane on pred mikrofon i kaže: "O, oo, o, ooo!"
I cijeli stadion ponovi za njim.
Mujo ponovi: "O, oo, o, ooo!"
Stadion opet ponovi za njim.
Tad ga trkne lik kraj njega: "Ne moraš to čitati, to su Olimpijski krugovi!"
 *****************************

Poželio Mujo postati znanstvenik. Čuo je da su klonirali ovcu Dolly pa je odlučio klonirati kokoš.

      Priveže on kokoš za stupić u dvorištu, sjedne u hlad i čeka... čeka... čeka da kokoš klone.

************************** 
Telefon zvoni noću...
Mujo: "Ako je za mene, reci da nisam kod kuće".
Fata diže slušalicu, posluša i odgovara: "On je kod kuće".
Mujo: "Pa jesi li ti normalna?"
Fata: "To je, bolan, za mene!" 

"Halo, halo... jel' to radio Sarajevo"?
"Jeste, u eteru ste, tko zove?"
"Ovdje Mujo, zovem sa Baščaršije"
"Bravo, Mujo, šta ima?"
"Našao sam novčanik."
"I što ima u novčaniku?"
"1000 eura, 1000 konvertibilnih maraka i lična karta."
"Mujo, što piše na ličnoj karti?"
"Piše Muharem."
"Pa šta ćemo sada, Mujo?"
"Ma ništa, vi ste radio pa sam mislio ako može jedna pjesma za Muharema."
******************************** 
Mujo i Fata nisu mogli imati djece pa odu na pregled.
Liječnik im saopći da će liječenje koštati 10.000 eura.
Oni uzmu kredit na pet godina, odu na liječenje i nakon toga Fata rodi sina.
Poslije četiri godine Mujo  se šeta s malim po parku. Neki prolaznik pita:
"Jooj, kako lijep dječačić, čiji je? "
Mujo: "Još godinu dana i bit će moj. "
*********************************** 

Stopirao Mujo do Zenice. Vrijeme se naglo pogoršalo: prolom oblaka, oluja.
Od guste kiše jadni Mujo nije vidio prst pred okom. Kroz kišnu zavjesu ugleda automobilska svjetla.
Auto stade, a Mujo bez pitanja uskoči. U autu nikoga.
Auto polako krenu.
Iskrsnu zavoj. Mujo se ukoči od straha.
Odjednom, pojavi se ruka za volanom i okrene ga!
To se ponovilo u nekoliko zavoja.
Ne mogavši više izdržati strah i užas, Mujo iskoči iz auta i dade se u bijeg. Srećom, nadomak bijaše seoce. Brzao je dok nije naišao na gostionicu.
Tresući se, naruči Mujo rakiju i počne pričati ljudima.
Vidjeli ljudi: čovjek uplakan, nije pijan, zacijelo govori istinu.
Za pola sata u gostionicu uđoše Suljo i Haso. Ljuti kao risovi, ugledaju Muju:
- Bolan, Suljo, eno ga onaj što nam je uskočio u auto dok smo ga gurali!

Monday, September 15, 2014

Jakob Augstein : Savršena savest


Predsednik Nemačke Joachim Gauck nam je pokazao svet onakvim kakvim ga Zapad zamišlja. Tokom posete Gdanjsku povodom obeležavanja 75 godina od početka Drugog svetskog rata, Gauck je gledajući ka istoku izjavio: „Koliko smo se samo prevarili verujući da je očuvanje mira i stabilnosti odnelo konačnu pobedu nad željom za moć“. Zapad želi samo mir i stabilnost, želja za moći mu je strana? Onda amen. To je naša savršena savest.
Pitamo se: šta želi Putin? Ali pravo pitanje glasi: šta želimo mi? Varšavski pakt je raspušten. NATO nije. Savez se u dva talasa proširenja 1999. i 2004. dodatno približio Rusiji. George Kennan, američki diplomata koji je skovao pojam „obuzdavanje“ u odnosima sa Sovjetskim Savezom posle Drugog svetskog rata, nazvao je dalje širenja NATO „tragičnom greškom… jer ne postoji pretnja po našu bezbednost“. Kennan je predskazao ruski odgovor koji ćemo mi iskoristiti kao opravdanje: „Takvi su Rusi.“ Die Zeit piše da Putina proganja manija gonjenja.
SAD su 2008. nameravale da u NATO prime Gruziju i Ukrajinu. To su sprečile Francuska i Nemačka. Zapad je mogao da zna da Ukrajina predstavlja crvenu liniju čije gaženje Rusija neće tolerisati. Geostrateg Zbigniew Brzezinski, savetnik za bezbednost američkog predsednika Jimmyja Cartera, označio je Ukrajinu „ključnom tačkom“ na „evroazijskoj šahovskoj tabli“. SAD su od 1991. u Ukrajinu investirale 5 milijardi dolara kako bi ova zemlja „dobila budućnost kakvu zaslužuje“. Ovu brojku je izbrbljala Victoria Nuland, zadužena za Evropu i Evroaziju u američkom ministarstvu spoljnih poslova. Nuland je postala poznata posle uvredljive izjave „Fuck the EU!“, čime je htela da kaže da Evropa u Ukrajini neće dobiti ništa.
Još jednom – pitamo se šta želi Putin, ali znamo šta žele SAD. One već danas proizvode više gasa od Rusije, a za par godina mogle bi da eksploatišu više nafte od Saudijske Arabije i Rusije zajedno. Bivša ministarka spoljnih poslova SAD Condoleezza Rice nedavno je posavetovala Evropu: „Trebalo bi da na dugi rok promenite strukturu energetske zavisnosti. Trebalo bi da se oslanjate na severnoameričke isporuke.“
SAD će profitirati od novog hladnog rata. Mi ne.
Moramo da okončamo projekat okretanja Ukrajine Zapadu. Pravo na samoopredeljenje ukrajinskog naroda ne uključuje obavezu na članstvo u NATO ili EU. Američki politikolog John Mearsheimer predlaže da Ukrajina dobije neutralni status sličan Austriji posle Drugog svetskog rata. Da bi došlo do takve promene kursa moramo prvo da priznamo da je Zapad na pogrešnom putu.
Ali za tako nešto je naša savest suviše savršena.

Spiegel, 08.09.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 09.09.2014.

Sunday, September 14, 2014

In memoriam: Huzeir Glamočak

Huzeir Glamočak (1944 – 2014.)

Teško je reći da Huzeir nije više među nama.
Osjećam potrebu da svoju tugu podijelim sa brojnim kolegama, prijateljima i poznanicima širom svijeta koji su poznavali našeg Hjuza.
Bio nam je drug i bio je drag. Snažna ličnost stamenog karaktera! Ali, bolest je bila jača…

Mario

SAVREMENI NATPISI-REKLAME !!!!‏








Saturday, September 13, 2014

Vladimir Jokić: Izgubljeni u prevodu


ŠVABA
Ja frlo srećan što došao u Srbija na feliki sabor u Guča. Majn kamarad Ditrih i ja študiren slafistika na Uniferzitet u Hajdelberg i mi folimo Srbija i srpski nacion - i gastarbajter i trubači. Nas cvaj se fozili i fozili i fozili dok nismo stigli u Guča. U Guča nas cvaj je fidelo mnogo srpski nacion i trubači. I fidelo jedan mali feseli debeljko s majica na kojoj šrajben 'Nisam sgodan al sam neophodan'. Oko taj mali feseli debeljko bilo frlo puno srpski nacion i cvancih strani nacion. I bilo frlo puno trubači. I bilo frlo puno novinari. Onda, nas cvaj špaciren i špaciren i špaciren i fidelo svašta: defojke kako tancen na stolofima, muške sa felika brada i felika kapa od krzno, fidelo crna zastava s mrtvačka kopf i felike slike junaka od srpski nacion... Onda se nas cvaj umorilo i selo u felika šatra. Tu bilo šen - jeli pečenje od švajn i pili bir, pifo, i pili pifo, i pili pifo, i pili pifo, i pili pifo... Onda smo se nas cvaj kamarad izgubili, Ditrih pod jedan, ja pod drugi astal..."

ŽABARKA
„Sono inamorata u Serbija! Kel manjifiko nacione! Kel istorija brava! Kel natura! Kel slivovica! Zato sam i upisala slavistika sebokroata na Universitario nel Padova. U Belgrado sam bila dvaput - bilo je meraviljoza! Splavovi na Sava, muzika etnika, cevapcici, slivovica, ragaci potenti - to se ne zaboravlja.
Sono ankora u Serbija, kon mia amika Renata. Noi due siamo volonterine u Obrenovac, pomažemo u obnova posle poplave katastrofike. Čistimo kaze e strade e pjacete e skole e... Ma, revitalizare tuti ćita Obrenovac. Preko đorno smo lavoratorine, a kad pedne sera, e onda počinje ludnica serbijana beleca: stele, luna, disk đokeji, muzika, piće, dileri...
Sve je molto bene ma ćitadini Obrenovezi sempre kukaju što neki Berluskoni lokale obećao pare a pare nema. Od jutros nema ni Renate - izgubila se, otišla s jedan ragaco iz Surdulica. Sad je mia amika Renata dona spozata Surdulićeza..."

CINCAR
„Srbi i Grci - to dva oketa u glava od kako Crnogorci otisli. Ja studira u Kragujevac vec dva meseca, sad radi diplomski. Za Nova godina vracam se u Tesaloniki kao doktor Spiros Konstatakis.
Mlogo lepo u Srbija. Cesto sedim u jedna kafana, pijem kafa i slusam sta se prica. Ovih dana mi kazu da su moji Grci pod ruskim embargom, da Ruje nece da uvoze grecesko voce i da su Srbi najzad docekali da komsiji crkne krava. Kazu jos: sad cemo mi Rujama da uvaljujemo nase voce, nase slive, jabuke, grojze, breske, a turicemo i malo soder. E to nije lepo od braca Srbi. Mnogo sam se uvredio i izgubio iz Serbija, vratio se u Tesaloniki. Diplomu ce da mi posalju postom."

(Danas)

Thursday, September 11, 2014

In memoriam: Mirko Petričević - Piki




Mirko Petričević PIKI (Banjaluka 1932. – Banjaluka 2014.)

U srijedu, 11. septembra u Banjaluci je preminuo Mirko Petričević – Piki, čovjek koji je cijeli svoj život posvetio sportu. Nakon aktivnog bavljenja sportskom gimnastikom, okrenuo se radu s mladima.
Mirko Petričević je bio jedan od prvih koji je završio Državni institut za fizičku kulturu u Beogradu, a radni vijek je proveo u salama i na sportskim terenima banjalučke Tehničke škole, gdje je predavao fizičko vaspitanje.

Starijim generacijama poznat kao jedan od najboljih gimnastičara Jugoslavije pedesetih godina 20. vijeka. Popularni "Piki" je 1955. izabran za najboljeg sportistu Bosanske Krajine i tada je bio je među četvoricom najboljih sportista u Bosni i Hercegovini. Dobitnik je brojnih priznanja i plaketa.


************************
Sa Pikijem me veze dugogodisnje druzenje preko sporta. Cak smo, cini mi se  iste  1974., dobili Majsku nagradu banjalucke SOFKe, a poslije toga godinama, kao rezervni oficiri, dijelili dobro i zlo u rezervama; bili podrska jedan drugome u prevazilazenju svakodnevnih dogadjanja na tim rezervama, posmatrali i komentarisali, u pocetku glasno, jedan-drugome, a kasnije, samo bi se pogledali i bez komentra znali sta mislimo. Ponekad bi se i zasmijali, a da oni oko nas nisu znali o cemu se radi. Mi smo se tada razumjeli na pogled. Piki je bio takav da je mnogo toga znao i razumio. Od njega se mogle uciti i o sportu ali i o zivotu, o svemu... Sretan sam i bogat jer sam dio svog zivota proveo u druzenju s njim.
Neka ti je laka zemlja banjalucka, druze moj.
Predrag
   

Simon Jenkins: Nezavisnost Škotske

Sedim u velškoj prestonici Kardifu i gledam kako sedam ratnih brodova, među kojima je i razarač HMS Duncan, obazrivo manevrišu na svoje položaje u zalivu. Brodovi su tu da upotpune armiju od 10.000 pripadnika raznih policijskih i bezbednosnih jedinica, koja će držati grad u blokadi dokpredstavnici zemalja članica NATO jedu na banketu u gradskom zamku. Još od susreta Henrija VIII sa francuskim kraljem 1520. u Pikardiji (na „polju zlatnih krpa“) nije viđeno toliko ekstravagancije da bi se prikrila tolika nemoć. Sa zidina zamka državnici ispaljuju prazne pretnje Rusiji i Islamističkoj državi, dok ove čereče Ukrajinu i Irak, dve države za koje je Zapad do nedavno tvrdio da ih je „oslobodio“. Oni kao da ne vide da je i njihova domaćica Britanija u sličnom problemu. Reakcija NATO saveza na globalni revolt protiv preterano centralizovanih i neosetljivih država je da nategne šampanjac i obruši se na kanapee.
Šta god da ispadne od predstojećeg referenduma o nezavisnosti Škotske, Britanija toj zemlji duguje reči zahvalnosti. Čitavih šest meseci trajao je festival demokratije, parada argumenata. Nema političara, radio talasa, gradske skupštine, nema zida, drveta ni saobraćajnog znaka koji nisu zahvaćeni diskusijom. Ako izlaznost bude preko 80 odsto, kao što se procenjuje, biće to uspeh po sebi. Kad je zaista važno, politička participacija cveta.
Kako bih ja glasao? Kao britanski građanin koji živi u Londonu, opredelio bih se protiv nezavisnosti. Bio bih zaprepašćen time kako su engleski vladari uspeli da navuku gnušanje i nepoverenje prvo većeg dela Irske, a sada i polovine Škotske. Ta nesposobnost je dosegla vrhunac u „kampanji protiv“, ruganjem, pridikama, novcem opsednutom „operacijom strah“, zamišljenom da opomene Škote da se drže svog staratelja. Već je sama pretpostavka da se nezavisnost svodi na pitanje novca dovoljno loša. Gora od toga bi bila još samo podrška uniji koju šalju slavni bivši sugrađani – zašto su uopšte otišli od kuće? – i dizanje panike zbog toga što će Škotska ostati bez monarha, vojnih raketa, pameti i BBC-a, a zauzvrat dobiti samo siromaštvo i teroriste.
Nadao bih se, dakle, da bi glas protiv nezavisnosti mogao navesti London da potraži neki novi oblik federacije za svoje posede u „prvom engleskom carstvu“[1] , na tragu „istog zakona za sve“ Herberta Askvita iz 1912. Potresi iz protekle godine mogli bi biti upozorenje engleskom establišmentu da je vreme za ustavne reforme. Možda bi se tako malo popunile i prazne priče premijera Kamerona o lokalizaciji; moglo bi se sprečiti poniženje propale unije.
Ali kao Londonac, nisam u prilici da glasam. Morao bih da odem u Edinburg i da zamislim da sam Škot. U tom slučaju nema rasprave. Glasao bih za nezavisnost.
Siguran sam da ishod referenduma, na koju god stranu da prevagne, neće dosegnuti upozorenja i obećanja nijedne strane. Kako god razumeli fiskalnu autonomiju, kao „maksimalnu devoluciju“ protivnika nezavisnosti ili „lajtnezavisnost“ njenih pristalica, razlike praktično nisu velike. Oba stava podrazumevaju osobenu Škotsku, ali i dalje blisku Engleskoj. Kakav god aranžman usledio posle referenduma, biće dvojnih boravišta, otvorenih granica, zajedničke valute, bankarstva, sporazuma o socijalnoj pomoći, bezbednosti, oporezivanju i emitovanju televizijskog programa. Možda će Škotska odrediti drugačije poreze, ali će prostor za drastične promene u svakom slučaju biti ograničen. Već je mogla da podigne ili snizi porez na prihode, ali nije se usudila.
Kad je reč o valuti, o tom pitanju se vodi žestoka i potpuno besmislena rasprava. Konsenzus izgleda glasi da bi se nedostatak 10,5 milijardi funti neto transfera Škotskoj mogao otprilike nivelisati zamišljenim prihodima koje bi Škotska imala od nafte. Nezavisna Škotska bi izgubila milijardu funti subvencija godišnje za vetroparkove iz džepova engleskih energetskih potrošača, a moglo bi se desiti i da sa sobom ponese preko 100 milijardi funti duga. To ne bi bilo lako, ali to je cena nezavisnosti. Podaci iz istraživanja javnog mnjenja pokazuju da škotske glasače ne uznemirava dizanje ekonomske uzbune u kampanji protivnika nezavisnosti, i da misle da pitanje novca treba da reše političari.
Glasao bih za nezavisnost, jer protivnička kampanja ne nudi ništa novo. Vizija lidera te višepartijske kampanje, laburističkog poslanika Alistera Darlinga, svodi se na predstavu unije kao jedinog garanta prosperiteta. Ovakav paternalizam već pola veka drži Škotsku zarobljenom u zavisničkom odnosu i nedostatku inicijative. Nije jasno ni šta ta ponuda maksimalne devolucije u stvari znači. Ako bi Škotska bila u stanju da prikupi više sopstvenih poreza, rizikovala bi da je državni trezor možda kazni rezanjem subvencija. Škotsku bi mogla očekivati nešto pustolovnija budućnost u uniji, ali bi ostala u političkim okovima.
Vizija škotskog premijera Aleksa Salmonda jednako je manjkava. Njegov socijalistički raj poreza i potrošnje koji pluta po moru nafte, izvesno je besmislica. Salmond nudi glasačima dodatnih hiljadu funti po glavi nakon izglasavanja nezavisnosti, dok realnost nalaže stezanje kaiša javnog sektora. Škotski budžet bi izgubio podršku centralnog trezora. Njegovi zajmovi bi postali rizični. Njegovi ministri bi morali da se oslone na sopstvene snage. Finansijska kriza bi značila surovu štednju u grčkom stilu, usled čega bi birači mogli da zbace Salmonda. Torijevci bi čak mogli da se vrate na vlast kao partija discipline i ofšor kapitalizma.
Mada ne verujem ni Darlingu ni Salmondu, glasao bih za nezavisnost jer bi Salmondove laži bar izazvale krizu u kojoj bi Škotska morala da zasuče rukave, motivisana dobro znanim prednostima novorođenih država i prisnijih vlada. Prestalo bi cmizdrenje i okrivljavanje Londona za sve nevolje. Otvorio bi joj se put ka istinskoj samodovoljnosti, dobila bi šansu da zaliči na Dansku, Norvešku, Irsku ili Slovačku, kao utočište za brze preduzetnike.
Odslušao sam nebrojene diskusije o referendumu. Njima dominiraju iseljenici kojima ne pada na pamet da se vrate kući, ali uživaju da iz Londona podučavaju Škote šta da rade. Oni uniju u velikoj meri vide kao što su njihovi preci videli imperiju, kao istorijsku nužnost koju treba braniti uprkos svemu. Mnogi od njih su slepi za licemerje žalosne britanske pokornosti Briselu, dok insistiraju da Škotska bude pokorna Londonu.
Ujedinjeno Kraljevstvo u stvari ne postoji još od odlaska Irske iz njega 1922. U proteklih pola veka zaokret ka samoopredeljenju je bio nemilosrdan. Tokom 1970-ih, 40 odsto Škota smatralo je sebe „Britancima“; sada samo 23 odsto. Njima nisu važne rasprave o valutama, subvencijama ili nafti. Oni razmatraju suštinu demokratije – ko bi njima trebalo da upravlja? Raspravljaju o ustavu, a ne o finansijskim izveštajima.
Većina Škota zna da nezavisnost može biti samo delimična, ali i dalje bi da se o njoj pregovara među suverenim narodima. Ova žudnja za većom autonomijom regiona obuzela je čitavu Evropu, od Španije do ruske granice. Ona vodi u sukobe samo kada se, kao u Jugoslaviji, centralne vlasti ogluše o njene zahteve. Bilo da Škotska 18. septembra izglasa nezavisnost ili ne, ona će o tome odlučiti sama. U tom smislu, već imamo zametak suverene države.
Simon Jenkins, The Guardian, 04.09.2014.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 

Miljenko Jergović: Iz romana 'Dvori od oraha'


(...) U zimu 1942. Samuel F. Klein bio je zarobljen na tavanu banjalučke gimnazije. Nitko ga zapravo nije zarobio, ali se nije usuđivao izaći van jer je bio od onih Abrahamovih sinova za koje se govorilo da ih možeš po nosu prepoznati...
(...) Da se spustio s gimnazijskog tavana ne bi stigao do Gospodske ulice, a već bi ga ščepali, ako ne ustaše, onda ''svjesni'' građani kakvih je po Banjoj Luci bilo točno onoliko koliko ih je i inače, u normalnim vremenima i državama u kojima nisu na snazi rasni zakoni. Ljudi koji gradskoj kafileriji prijavljuju pse lutalice nakon uspostave velikog njemačkog rajha i svih drugih rajhova prijavljivat će Židove i Cigane...
(...) Vani je bilo proljeće na kakvo se u godinama mira dugo čekalo; beharala su, listala i rađala brda oko grada, zuj i cvrkut nadglasavali su njemačke kamione, vojske su se spremale da krenu jedna na drugu, svršeni gimnazijalci spremani su za Staljingrad, sa zvučnika na trgu odjekivali su Pavelićevi govori i pjesme koje slave ljepotu domovine... Svijet je bio u sezoni svršenog sklada, samo je Franji naopako išlo u životu. Pred večer bi se s Vrbasa čula šargija i tužna povijest dva jarana, Latifa i Sulejmana, koji – evo već ima i stopedeset godina – svakog proljeća napuštaju Banju Luku i jedan drugome postavljaju uvijek isto pitanje: je l' ti žao?...
(...) Naposljetku su ipak izmigoljili iz grada a da nikoga nisu sreli, što je Ivo ubrojio među sretne znakove, dok Klein nije ni primijetio. Stigli su do prvih šumaraka i vrbika uz Vrbas te do pojate u kojoj će, skriveni pod sijenom, provesti dan...


('Književna Banjaluka')

Wednesday, September 10, 2014

Marin Čilić osvojio US open


Vjerovatno vec svi znate. Vjerovatno ste gledali finale. US open nije osvojio ni Djokovic, ni Federer, ni Raonic, ali ipak jeste momak "nase gore list" - Marin Čilić iz Hrvatske.
U finalu turnira savladao je glatko Keija Nišikorija rezultatom 3:0 u setovima (6:3, 6:3, 6:3). Čiliću je to prvi Grend slem turnir u karijeri, a ujedno je postao i prvi hrvatski teniser nakon sadašnjeg trenera Gorana Ivaniševića, koji je osvojio veliki turnir. 
Veliko iznanadjenje, ali potpuno zasluzeno. I jos nesto, pokazao se kao zaista fin momak, sportista koji plijeni svojom skromnoscu. 

Tuesday, September 09, 2014

Jakob Augstein : Ne znaju šta čine



Počeo je NATO samit u Velsu. Zapamtićemo taj dan. On označava početak novog hladnog rata. Ponovo će zavladati sumanuta vojna logika.
To se moglo izbeći, da je neko stvarno želeo. Ali Rusi to ne žele, a ni mi na Zapadu. „Za tango je potrebno dvoje“, odgovorio je Ronald Regan na pitanje o odnosima sa Rusijom. Mislio je na politiku popuštanja i zaoštravanja. Sada se zajedno vraćamo u budućnost. Za nama ostaju ruševine politike popuštanja. Nismo izdržali ni 25 godina.
Narativi hladnog rata sledili su bezizlaznu logiku teorije igara – računaj na najgore namere i najbolje sposobnosti svog neprijatelja. Sada je opet prevladala ta logika:Šta želi Putin? Da je u pitanju samo Krim, već bi se povukao. Čemu neobjašnjivi rat u istočnoj Ukrajini? Zna se šta je u pitanju – Putin želi da uništi Zapad uz krilaticu: računaj na najgore namere svojih neprijatelja. Na to postoji samo jedan odgovor: biti jak i nepokolebljiv. Nikada više novi Čemberlen, a kamoli novi Minhen.
Ali Putin nije Hitler. On nije Firer, pa da boluje od vikinških fantazija o smaku sveta. Naša kancelarka kaže da on „živi u sopstvenom svetu“. Die Zeit mu pripisuje maniju gonjenja. Istina je,međutim,da je Putin dugo posmatrao približavanjeNATO-a. Ukrajina je bila poslednja kap koja je prelila čašu. Zapad je to morao da zna. Zato je naš bes isprazan. Svako ima pravo da sam procenjuje svoju ugroženost.
Putin je možda postao talac sopstvene retorike o Novorusiji. Obama je pod pritiskom desničarske opozicije. Zato je i doleteo u Talin i održao govor koji je lokalnu koncertnu salu pretvorio u uzvišenu dvoranu hladnog rata. Ako se stanovnici Estonije i drugih baltičkih država pitaju: „Ko će nam priteći u pomoć?“,Obamin odgovor je jasan: „NATO trupe i vojnici SAD. Ovde i sada. Bićemo uz Estoniju. Uz Letoniju. Uz Litvaniju. Rusija je jednom već otela vašu nezavisnost. To se više nikada neće desiti, dok vas podržava NATO.“
U ovom govoru je bilo više patetike nego što se inače očekuje od američkih predsednika. To ne treba da nas čudi. Što je nešto neuverljivije, to mora glasnije da se obznani. NATO planeri su još u maju upozorili da se Baltik u slučaju ruskog napada ne može odbraniti konvencionalnim naoružanjem. Koje onda preostaje – nuklearno? “Umreti za Talin”?
Nadajmo se da odlučnost američkog predsednika neće biti testirana. Bitan deo logike odvraćanja je da se jedna od sukobljenih strana predstavi nerazumnom,kao da je spremna da odmah krene u rat. Ovo najbolje opisuje scena iz filma Buntovnik bez razloga u kojojDžems Din preživljava „trku kukavica“, dok se njegov protivnik survava u ambis.
Frank Schirrmacher u svojoj knjizi o teoriji igara Ego govori o fizičaru Herman Kahnu koji 1959. u SAD drži predavanje o izvodljivosti nuklearnog rata: Kahn je prestrašenoj publici objasnio da bi atomski udar Sovjetskog saveza uništio 53 najveća američka grada. To bi svakako bilo grozno, ali 60 odsto Amerikanaca ne živi u najvećim gradovima.
Onda je Kahn postavio sledeće pitanje:
„Može li to da se podnese? Odgovor je:da. To je podnošljiva tragedija. Ljudi u mestima udara bi prosto isparili. Mrtve uopšte ne biste videli, razumete? To se ne bi dogodilo pred vašim vratima. Čuli biste da je Njujork uništen, ali vi biste bili u Prinstonu.“
Schirrmacher o tome piše:
„Teško je proceniti da li su Kahnovi javni nastupi u stvari bili igra u igri, blef upućen sovjetima kao signal da su SAD spremne da žrtvuju milione svojih građana. Ali cilj igre je bio upravo taj da druga strana treba da zna da mi znamo da oni znaju da smo spremni da gazimo preko leševa.“
Naša ministarka odbrane još mora da uči kako se vodi hladni rat. Nedavno je izjavila: „Svi u savezu znaju da je NATO gotovako odustanemo od Baltika“.Ursula, sedi, jedan. Prvo pravilo hladnog rata: ne dozvoli da protivnik vidi tvoje karte.

Spiegel, 04.09.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 05.09.2014.
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...