Thursday, February 11, 2016

Buduci dobitnik oskara bi da igra Putina

Komentari na izjavu Leonarda Dikaprija:
‘Nemam ništa protiv da igram Putina i Lenjina’


Slobodan Ćustić, glumac:
Potpuno razumem standardnog prorežimskog glumca... Znači, bio bi to ljubavni film o agresiji na Mars, invaziju bi izvršila pećinska plemena na čijem bi čelu bio Putin. Cilj te romanse bi bio istrebljenje građana SAD, koji od pamtiveka žive na Marsu. Sve to bi se snimilo u pustinjama Sirije, Avganistana, Iraka i Kuvajta, a po rediteljsko scenarističkom prvencu priznatog i proslavljenog autora iz SAD.

Dimitrije Vojnov, dramaturg i filmski kritičar:
Pre nekoliko godina Dikaprio je otkupio prava na ekranizaciju romana o Nikolaju Helu, sinu ruske aristokratkinje koji je odrastao u Japanu i odgajan u duhu ratnika a potom postaje tajni agent. Sve to bi mogao da igra i u istinitoj priči o Putinu. Šalu na stranu, Dikaprio je postao najveća zvezda današnjice baš zato što je umeo da bira dobre teme i da insistira na radu sa vrhunskim i najuglednijim rediteljima. Otud ne čudi da je prepoznao potencijal priča o Lenjinu i Putinu, ne samo kao o ljudima koji su ostavili pečat, već i kao prostor za eventualnu saradnju sa Oliverom Stounom koju odavno najavljuje.

Lazar Ristovski, glumac i reditelj:
U dobro poznatom i slavnom Šekspirovom komadu "San letnje noći" jedan od glumaca koji već ima dve uloge kaže: "I lava bi ja da igram!"

Branislav Lečić, glumac:
To je izazov za glumca.
Tipologija američke filmske produkcije je prilično unificirana, naročito prema pretpostavljenim rivalima.
Holivud je, kao što je poznato, moćna propagandna mašinerija koja pridobija javnost. Većina stvari svodi se na crno-beli odnos, bad guy - good guy, gde su Amerikanci uvek oni dobri.
Putin nije ličnost koja bi mogla da se svede na takav pojednostavljen prikaz, mada, u ovom slučaju, nije bitno da li je to Putin ili Marsovac... Teško da mogu da pojmim, ali ne mogu da kažem da se nije dešavalo da ozbiljan reditelj uzme ozbiljnu priču i ne pretvori je u propagandu. Ako bi se Leonardu Dikapriju ukazala prilika da igra Putina, verujem da bi, bar on to može, birao dobru priču i dobrog reditelja.

(‘Danas’)

Wednesday, February 10, 2016

Mario M.: Sličice iz Banjaluke

 raskrsnica

 ulica Marije Bursac

 Ustavni sud

 Vidovicev Centar

 Zmijanjski vez pod zastitom UNESCOa

 dupleksi na Lausu

 dvorana

 groblje

 I.F. Jukica

kosarkaska liga najmladjih

Monday, February 08, 2016

In memoriam: Emir Ibrahimbegovic

Emir Ibrahimbegovic
1947. - 2016.
Ponovo tuzna vijest. 
Ponovo jedan nas banjalucanin, jedan iz kosarkaske porodice, dobar i drag covjek, prijatelj...
U prvi mah nisam htio da povjerujem nadajuci se da je greska.
Na zalost, potvrdjena je. Nakon kratke i teske bolesti Emir otisao u bolji svijet od ovog naseg. Jer da ovaj svijet nije takav kakav jeste, mi bi se i u poslednjih dvadeset i vise godina sretali i druzili u nasem gradu, radovali jedni drugima, savjetovali jedni druge, hrabrili kad je tesko... Ako nista drugo, bar bismo ispracali jedni druge, i ne bi nam ovakve vijesti stizale sa jednog na drugi kraj planete.
Emira pamtim i kao sportskog entuzijastu, kosarkaskog trenera neogranicene snage, volje i energije. I sada mi u usima odzvanja njegov promukli glas kojim je tokom utakmice savjetovao svoje igracice. 
Voljom sudbine, za njim danas tuguje cijela Planeta, jer svi oni koji su imali srecu da ga upoznaju rasuti su danas po svim kotinentima Planete.
Tugujem danas za Emirom. Sjecacu ga se po dobru dok sam ziv.

Emirovoj porodici moje najdublje saucesce.
Pocivaj u miru, prijatelju moj.

Goran Trkulja: Gramofon

Sasvim slučajno, neki mp3, donesen prije par godina iz Padove, iz posjete koju bih, inače, brzo zaboravio, zavrtio je moj svijet kao na ringišpilu. Kao kad bi, u primaćoj sobi, pred zimu, mati prostrla tepih pun novih šara i tajnih simbola, tako se preda mnom, neočekivano i čudno, odjednom otvorila prošlost u kojoj su stare šare imale isti sjaj novoga kao prije četrdeset i više godina.
Muzika s početka 70-tih izvijala se iz zvučnika kao para iz samovara. Osjetih laganu vrtoglavicu i nešto kao blago poniranje u prostor u kojem stvari gube poznate oblike.
U sobu s kaminom, kao dah zime koji se uspio provući kroz dimnjak i umaći sitnim vihorima koji su vreli pepeo uvrtali u nestašne zvrčke, u sobu se ušunjao pjevač sentimentalnih šlagera s početka sedamdesetih. Dozvan nazalnim tonovima zaboravljenih balada, kao duh, prozračan i nedodirljiv, sobu je ispunio slatkast miris ženskog parfema kupljenog na tršćanskoj pijaci Ponte Rosso. U naš socijalistički svijet koji je, kao na klackalici, balansirao izmedju zapada i istoka, sve što nam je sa zapada trebalo, od jeans garderobe i obuće do veš-mašina i rock’n’rola, tih je godina dolazilo sa tršćanske pijace.
Preda mnom se, kao kaleidoskop, otvorio album sa slikama lica koja odavno skupljaju prašinu na tavanu sjećanja: sve djevojčice i dječaci sa prvih pubertetskih žurki našli su se, ponovo, na okupu.
“Bacila je sve niz rijeku…”, odzvanja iz zvučnika gramofona koji smo Omer i ja dugo mjerkali u izlogu prodavaonice u Gospodskoj ulici prije nego što sam mater nagovorio da mi ga kupi: “Grundig”- ov aparat u crnoj kutiji, sa dva zvučnika. U njega si, kao u jukebox, mogao da naslažeš tri ploče koje bi se, kasnije, naizmjenično okrertale. Preteča „play-lista”.


Gramofon smo Omer i ja nosili po žurkama koje su organizovane u kućama i vikendicama subotom uveče. Bez gramofona nije moglo biti plesa, a ples, koji nije bio drugo do dugi zagrljaj uz lagano pomijeranje kukova (što je, po dječake u pubertetu, znalo imati neprijatne i vlažne posljedice), bio nam je ulaznica u predvorje seksualnosti. Grundigov gramofon nije bio poseban samo po tome što je imao odvojene zvučnike sa dugim kablovima koje su prve stereo zvuke mogli smjestiti u dva različita sobna ugla. Njegova prednost u odnosu na ostale slične sprave je bila i u tome da se ples nije morao prekidati svaki put kad dijamantska igla završi putovanje kroz muzičke lavirinte vinilske ploče. Bilo je dovoljno sačekati taman toliko koliko je trajao poljubac pri kojem srce prestaje da kuca, a pluća vapiju za zrakom i – gramofonska igla započela bi ponovo istu igru po novoj vinilskoj ploči proizvodeći dovoljnu količinu zvuka i ritma za sljedeća tri minuta nježnog dodirivanja i ovlašnih poljubaca.
U kaminu se žarilo usijano ugljevlje iznad kojeg se vazduh iz dimnjaka igrao pepelom kovitlajući ga u jedva vidljive zavijutke. S. je, s knjigom u rukama i podvijenih nogu, sjedila na širokoj fotelji u uglu sobe. Priča u koju se unijela prenijela ju je u fiktivni prostor restorana u kojem se odvijala napeta radnja thrillera. Nije čula pucketanje vatre niti nostalgične zvuke starih melodija. Iako zajedno u istoj sobi, moja žena i ja bili smo uistinu u potpuno različitim prostorima i u drugim vremenima. Da me je
pitala gdje sam tada, ne znam da li bih joj mogao objasniti. Ona je taman toliko godina mladja od mene da je muziku slušala u kafićima iz stereo-uredjaja s duplim kasetofonima (znate, to je onaj aparat u kojem se vrte audio-kasete sa magnetnim trakama na kojima su utiskivani zvučni zapisi i koji je prethodio CD-u, a CD je, opet...).


Goran Trkulja

Sunday, February 07, 2016

Istorija Banjaluke kroz sliku i riječ - Bili su RUKOMETNI ANĐELI

Video (intervju) sa dvije sportske legende nase BL:Jerolimom Karadzom i Vladom Jovicem napravljen 2015. Jerko je za mene najbolji sportas BL svih vremena,a kada su 1957 napustili kosarku poslije neuspjesnih kvalifikacija sa I.ligu u Zadru(plasirao se Zadar) od njega sam dobio trenerku sa velikim natpisom "Borac" i rekao mi:"Mali,dopadas mi se kako igras i samo nastavi mozes postati veliki igrac!" Trenerka,tada ogromna za mene, se u nasoj porodici dugo cuvala kao svetinja...
Pozdrav Vasim porodicama,pozdrav Vama. Angel

**************************

Saturday, February 06, 2016

Rajko Pusic predlaze privremeni grb BL

DA MARIO NE BI ČEKAO NA NOVI GRB DRAGE NAM BANJALUKE, PREDLAŽEM OVO RJEŠENJE. 
ALE I MAJDA SU JEDAN OD SIMBOLA BANJALUKE.






Friday, February 05, 2016

Svetislav Basara: Zalutao u istoriji

Iako sam ulicu Save Kovačevića, poznavao takoreći kao svoj džep, iako sam je iz prve pronašao, ipak sam nekim čudom zalutao, iako ne u prostoru, nego u istoriji, jer sam - nakon što sam (beše neki sumrak) pomislio da sam se greškom ipak obreo u nekoj drugoj, a vrlo sličnoj ulici i obišao kvart - shvatio da je Savi Kovačeviću odzvonilo, da mu je isteklo istorijsko vreme i da se ulica sada zove Mileševska.

***
Za razliku od mene, Srbija i većina Srba nisu primetili - niti će ikada primetiti - da brisanjem imena i preimenovanjem ulica (spisak nepotpun) - 7. jula u Kralja Petra I; Božidara Adžije (Zemun) u Dr Nedeljka Ercegovca (ko li je taj?); Bulevara Crvene armije u Južni Bulevar; Bulevar revolucije u Bulevar Kralja Aleksandra; Đure Strugara u Carigradsku; Filipa Filipovića u Sazonovu; General Ždanova u Resavsku; Ivana Milutinovića u Kneginje Zorke; Lenjinov bulevar u Bulevara Mihaila Pupina; Lole Ribara u Svetogorsku; Maršala Tolbuhina (tu sam izvesno vreme stanovao) u Makenzijevu; Mate Vidakovića u Bojansku; Moše Pijade u Dečansku; Proleterskih brigada u Krunsku; Sime Miloševića u Novopazarsku; Srpskih vladara u Kralja Milana i Trg Dimitrija Tucovića u Trg Slavija - nisu ispravili nikakve istorijske nepravde nego su po ko zna koji put zalutali u istoriji i počeli udarnički da seku vremensku granu na kojoj sede.
Ima li to možda - zapitah se u Marićevića Jaruzi - neke veze sa strahom od promaje, jednom od najraširenijih masovnih fobija u Srbiji - ima ih još, doći će i one na red - pa se setih detinjstva i davnih leta u kojima sam rasklimatanim autobusom autotransportnog preduzeća Raketa, putovao u Bajinu Baštu da provedem raspust kod moje dugovečne tetke. Setih se, nadalje, da sam tokom svakog tog (kratkog) putovanja dospevao na ivicu smrti gušenjem ubitačnom
mešavinom ugljen dioksida, monoksida i smrada. Toliko sam se putujući u detinjstvu u neprovetrenim autobusima navikao na ugljen dioksid i monoksid da već godinama pušim tri paklice cigareta ne osećajući nikakvu mučninu. Iako je tih leta napolju uvek bivalo najmanje trideset stepeni - a u autobusima verovatno i pedeset - iako su autobusi bili dupke puni, takozvani majstor, to jest vozač, nije dozvoljavao - i u korenu je sasecao svaki takav pokušaj - da makar jedan prozor bude otškrinut. Da ga - tako je to objašnjavao - "ne bi ubila promaja". U to vreme sam - ondašnji red je tako nalagao - bio patrijarhalno vaspitan, pa sam smatrao da stariji "znaju bolje" i da je moja lakomislena, pa i nesrpska potreba za svežim vazduhom čisti bes i nešto nedolično; trebalo je da prođu decenije da bih shvatio da strah od promaje nije ništa drugo do bazični strah od bilo kakve promene, ma koliko to mogla biti promena nabolje.

Svetislav Basara

Thursday, February 04, 2016

MILOŠ VASIĆ: STRANI PLAĆENICI

Brojanja tuđih para i skrivanje svojih – tužna je disciplina, kao što svi znamo. Desilo se, međutim, baš nekako kada je Vučić odlučio da raspisuje vanredne izbore i u opštoj i dramatičnoj eskalaciji verbalnog nasilja na političkoj sceni, da Politika slavodobitno objavi podatke o tome ko je i koliko čijih para iz inostranstva primio. Izvor informacija je bezazleni i opštepristupačni sajt američkih fondacija.
E, sad: tu je mesto za jednu zagradu. Američke, ali i druge fondacije (zadužbine, zaklade itd.) služe za oslobađanje bogataša od preteranog oporezivanja. U Britaniji se to zove charities, milosrdne organizacije; oni su konzervativni i arhaični. Ukratko, milosrdne fondacije i zadužbine služe da izvesnu količinu novaca podele okolo kome misle da treba, pa da tako mnogostruko veću sumu oduzmu od poreske osnovice. Na taj način nastali su veliki i slavni muzeji, umetničke zbirke, pozorišta, filharmonije i već to. Kasnije su bogataši rešili da treba finansirati ljudska i manjinska prava, verske institucije i – neizbežno – slobodu štampe i informisanja. To se računa kod poreskih organa, a zarada od ušteđenog poreza nije ništa manja. Motivacija nije sporna: pare su pare, a da li će se od donacija finansirati sitomašne afričke zemlje ili nezavisni mediji u tranzicijskim zemljama koje su vruća tema u datim državama – nije bitno. Bitno je smanjivanje poreske osnovice. Na toj računici iznikla su i nova zanimanja i prateća menadžerija, ali to je isto tako bilo neizbežno: velike su pare u igri.
Ima tu i jedna bitna razlika. Jedno je bio Hladni rat, a drugo je ovo danas, koliko god se Politika trudila da to izjednači. Mlada i savesna britanska istoričarka Frensis Stonor Saunders objavila je pre nekoliko godina knjigu „Ko je platio gajdaša“. Ona se tamo bavila Hladnim ratom: koga je sve i kroz koje kanale CIA plaćala da pišu protiv SSSR (ima tu i Đilasa, ali nema dokaza da je znao odakle pare; nije on jedini). Trag novca bio je brižljivo skriven, bez brige. Ruku na srce, nije ni SSSR bio naivan: radili su isto, ali tamo nema – niti će biti –pametne mlade istoričarke koja će razotkriti isplate zapadnim autorima i javnim ličnostima za promociju staljinizma. Ko je pažljivo čitao – a ovaj autor jeste – naslutiće o kome je reč.
Nego, da se mi vratimo na temu. Tekstom u Politici i pratećim užasnutim detonacijama Slobodana Antonića vraćeni smo u Hladni rat. Ovoga puta reč je o pokušaju reprize: „evroazijska“ ruska imperija ionako je rusifikovala srpski nacionalizam do kraja (gledajte samo ko se sve trudi da od sebe napravi većeg „Rusa“; čak bi i predsednik Republike radije živeo u „ruskoj guberniji“), pa se putinovska hajka na zle strance ovde prima kao normalna. Uostalom, za vreme nenarodnog režima Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika imali smo hajke na „strane plaćenike“ barem jednom nedeljno. Sada se tajobičaj vraća, kao što vidimo. I to je sasvim putinovski postupak: je li on lepo najurio iz Rusije i zatvorio sve „zapadne ekspoziture“? Jeste. Pa šta mi čekamo? Ionako nam preoduševljeni „analitičari“ aplaudiraju agenciji Sputnjik da je krajnje vreme bilo da se pojavi, jer da je „zapadni uticaj“ ovde preovladao do kraja i ne mere se dihat od trulog Zapada.
U takvom kontekstu (koji je i predizborni) javljaju se prozivanja u Politici i na drugim mestima: eto „stranih plaćenika“! Jezik je i dalje uredno neutralan, ali je poruka jasna: evo ko je uzeo pare od zapadnih fondacija, pa vi vidite zašto… I preduzmite šta treba…
Politika i Večernje novosti odbijaju da objave visine zarada i ko im je vlasnik
Nezavisno udruženje novinara Srbije i Nezavisno društvo novinara Vojvodine zahtevali su od listova koji se nalaze u državnom vlasništvu, Politike i Večernjih novosti, da objave visine zarada rukovodećih ljudi u ovim kolektivima. Takođe, udruženja su tražila da ovi mediji saopšte ko su, pored države, njihovi vlasnici i ko sedi u njihovim upravljačkim telima. Uz pomoć ovih informacija građani bi znali čije interese oni zastupaju i kakva je uloga države u uređivačkoj i finansijskoj politici ovih preduzeća.
Večernje novosti su odbile da otkriju ove podatke javnosti, uz obrazloženje da „država upravlja ovim novinama, a da novine žive na tržištu“. I Politika, odnosno glavna i odgovorna urednika Ljiljana Smajlović odbila je da objavi ove podatke, pravdajući se da postoji unutrašnji akt koji im zabranjuje da otkrivaju plate u javnosti.
Druge zahteve novinarskih udruženja oni su ignorisali.
Prilikom odbijanja da javnosti dostave odgovore, glavni i odgovorni urednici su izneli neistinu, odnosno zamenu teza, da su NUNS i NDNV tvrdili da ovi mediji žive od budžetskog novca. Uvidom u saopštenje možete videti šta se u njemu nalazi.
(Autonomija)
Licemerje je tu očito, ali i na to smo navikli. Kad država Srbija uzme pare od trulog Zapada i od još gorih arapskih „prijatelja“, onda je to sjajno (ala smo mangupi, izradili smo ih, itd). Kad nešto malo nezavisnih medija dobije neku crkavicu da preživi – to su „strani plaćenici“, eno ih, drž’te ih! Pritom te insinuacije dolaze iz dnevnog lista za koji nije baš sasvim jasno u čijem je vlasništvu i čija je glavna urednica, gđa Ljiljana Smajlović, godinama radila za američku organizaciju IREX, koju je finansirala američka državna agencija USAID. Možda je to drugo; ipak nam je iz IREX-a stigao i nezaboravni Obrad Kesić, kazaće ona. Radila je i za Vreme par godina, svesna da smo dobijali pomoć od raznih. Ne stidimo se: prvi nam je pomogao Marvin Stoun, bivši glavni urednik US News and World Reporta, tada u penziji i predsednik International Media Funda. Čovek koji je prvi digitalizovao i informatizovao jedne novine na svetu donirao nam je tada, 1991, nekoliko personalnih računara IBM 286, na kojima smo prevazišli pisaću mašinu. Nije tražio od nas ništa – osim da se bavimo nepristrasnim i poštenim novinarstvom. Kasnije su se pojavili Džordž Soros i još neki, ne sećam se više – sa istim uslovom: radite kako vi mislite da treba. To je nekima, koji su navikli da čuče pred gospodarima izgleda nezamislivo. Ja lično nemam s time nikakav problem: ako mi neko pomaže da radim svoj posao kako ja mislim da treba (i pritom sebi smanjuje poreze), meni je to u redu – sve dok ne počne da postavlja uslove. Još niko to nije tražio od nas.
Za to vreme lažljivi i odvratni režimski mediji dobijali su oglase, papir i povlastice (u trgovini cigaretama, na primer) i zauzvrat lagali i besomučno hvalili režim. Kada je „medijski rat izgubljen“ (a kako bi ga lažljivci i dobili?), onda mi ispadosmo „izdajnici“ i „strani plaćenici“ iako smo pisali samo istinu – a možda i upravo stoga. Sada smo opet „strani plaćenici“, kako vidimo iz Politike. NUNS i NDNV su (kaže Pink) „parapolitičke formacije“; ovo malo nezavisnih medija su „žuta ološ elita“. Iz nekog razloga, NUNS i NDNV proglašeni su za glavne neprijatelje režima Aleksandra Vučića, njegove porodice (to uvek ide zajedno) i Srbije.
E, sad: kad je već takva stvar, treba reći nešto jednostavno i nepopularno. Ako, naime, neko meni finansijski pomaže da pišem istinu i ne postavlja mi nikakve uslove – ideološke ili druge – nemam ništa protiv, sve dok je tako. A do sada je bilo tako. Kome se to ne sviđa – neka jede govna.
(Autonomija)

Rundek Cargo Trio u Torontu



6. februara u “Isabel Bader Theatre” u Torontu; 
9:00pm Isabel Bader Theatre, 93 Charles St W. 

Wednesday, February 03, 2016

Americki izbori - lekcije iz demokratije

Preksinoc je u americkoj drzavi Ajova (Iowa) odrzan prvi krug americkih izbora. Finale izbora ce se odrzati tek u novembru ove godine, ali prije toga politicke partije, Demokratska i Republikanska, treba da utvrde svoga kandidata. Znaci, ovaj prvi krug je izbor  na nivou partija. Preksinoc su americki glasaci, po prvi put u ovom izbornom ciklusu, imali mogucnost da glasaju i kazu svoje misljenje o kandidatima. U analizama neposredno nakon glasanja ti se rezultati porede sa predvidjanjima raznih anketa i na osnovu toga, kao i na osnovu  proslih rezultata izbora u toj drzavi, procjenjuje se, predvidja, gata kakvi bi mogli biti rezultati u ostalim drzavama i ko bi mogla biti dva kandidata u novembarskim izborima.


Pune ruke posla za "sedmu silu" koja osniva timove, stabove, nastoje da obiljeze svaki detalj, da predvide sto tacnije kako bi to kasnije isticali i pravili se sto pametnijima, obavjestenijima - analiticnijim. Jer analiticari na najgledanijim televizijama se ovdje placaju debelim dolarima. Ne znam kako je to kod nas, ali sumnjam da su milioni dolara u pitanju kako je to u Americi.
Sinocni rezultati su pokazli da samostalni replublikanac Donald Trump nije toliko ubjedljiv favorit kako su prognoze pokazivale. Plasirao se na drugo mjesto; za dlaku treci. A sta je i mogao ocekivati kad je na nekoliko dana pred prvi izborni krug sa govornice doslovno rekao da su glasaci Ajove glupi i nije htio ni da ide na javnu raspravu u toj drzavi jer mu se voditelj rasprave nije svidjao. Po mom misljenju - predobro je i prosao. Ali cinjenica je da on kampanju sam finansira, vodi je potpuno nekonvencionalno, da je u sustini truli ali i naduveni milijarder. istina, mora mu se priznati da svoje misljenje kaze veoma jasno i da od njega ne odstupa. Sve u svemu, on se i dalje smatra najvecim favoritom medju republikancima a po mom misljenju je i najopasniji po svjetski mir.


Kod demokrata preksinoc mrtva trka favorizovane Hilari Klinton i Berna Sandersa. Hilari je svima poznata. Bolesno ambiciozna, vrijedna, nevjerovatno ogranicenih mogucnosti, no izgleda da joj to niko jos nije dovoljno jasno rekao. Ali Klinton klan ima iza sebe i danasnjeg predsjednika i sve one koji su godinama glasali i podrzavali Bila, a Bil,  posto vise ne podrzava javno svoje Monike - vratio se kuci i podrzava svoju ponosnu zenu.
Bolesno i u isto vrijeme - opasno.


Medjutim ovi izbori, bar za sada, imaju i svoju svijetlu tacku. Demokrata Berni Sanders; dugogodisnji politicar. Na zalost u svojoj je 75. godini i to ce vjerovatno biti odlucujuci razlog ako izgubi ovogodisnje rezultate od Hilari. Cak ni on sam ne vjeruje da moze pobijediti na ovim izborima. Njegov cilj je da kroz kampanju obavijesti americku javnost o realnim problemima i greskama koje se godinama cine u unutrasnjoj i spoljnoj politici.  On ukazuje na korumpirane politicare i poslusne medije pokusavajuci da pokrene pokret u Americi zasnovan na liberalnim vrijednostima kojima je privrzen. Do sada, to mu uspijeva. Na svojim idejama koje su daleko blize socijalizmu nego li kapitalizmu pokrenuo je lavinu mladih kojima obecava da ce zakonima razbiti sistem koji omogucava mlijardererima da crpe krv nize klase, da ce uvesti besplatni zdravstveni sistem, preraspodijeliti kapital sa vrha prema siromasnijima, izvesti Ameriku iz bespotrebnih ratova po svijetu... I sve to on govori sa tolikim entuzijazmom, mnogo vecim od svih ostalih kandidata. Izvanredan je u direktnim debatama.
Jednostavno, predsjednik Amerike za pozeljeti...
Ali, budimo realni oko! Njegove ideje ce proci kod mladih i obespravljenih, ali ne i u cijeloj Americi a posebno medju trulim kapitalistima koji vrte poslove i pare i koji zaposljavaju radnicku klasu. Bice dovoljno da ti kapitalisti isprepadaju glasacku radnicku klasu da ce, ako Sandersa izaberu za predsjednika, izgubiti svoje poslove, da ce Amerika oslabiti u svijetu, da ce propasti -  i Demokrate ce umjesto Sandersa izabrati Hilari kao svog kandidata.

A to za mene znaci da cu cesce prebacivati na drugi kanal jer cu je cesce vidjeti na ekranu. Stomak mi je vise ne vari - ni nju, ni njenog, sad vec prepariranog sevca, ni Moniku, ni svu sminku i prazninu koju donose svojim prisustvom.
Donalda jos uvijek mogu gledati bar par minuta. On bar redovno nesto zanimljivo bubne... Bombas...


Ako Donald negdje usput zabrlja ili naprasno odustane od politike, republikanci ce vjerovatno izabrati Ted Kruza, inace rodjenog u Kanadi od roditelja Amerikanaca, jer se on pokazuje kao kandidat ciji izbor za predsjednika bi donio najmanje rizika. Eto sada i ja predvidjam da bih se, ako pogodim kasnije mogao praviti pametan, a ako ne pogodim - nista ne rizikujem!
Ali, ja zaboravih da ovi izbori nisu zbog mene, da nisu cak ni izbori u mojoj zemlji i da mene zapravo zabole cosak za rezultate tih izbora.
Da li je bas tako?!
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...