Saturday, September 24, 2016

Žarko Korać – intervju

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i samostalni poslanik u Skupštini Srbije objašnjava zbog čega zvanični Beograd i Moskva podržavaju Milorada Dodika, u čemu je odgovornost hrvatskog, a u čemu bošnjačkog političkog korpusa za trenutno stanje u BiH i zašto, u slučaju radikalizovanja krize, ne isključuje mogućnost novih sukoba na Balkanu:
“Jasno je da se Bosna i Hercegovina danas suočava sa veoma ozbiljnom političkom krizom, koju dodatno podubljuje referendum u Republici Srpskoj, zakazan za 25. septembar”, kaže Žarko Korać. “Gotovo svi postupci Milorada Dodika imaju dve dominantne dimenzije: prva je konstantna pretnja referendumom, nakon kojeg bi RS postala samostalna država, a onda se verovatno pripojila Srbiji, dok se druga uglavnom svodi na utilitarnu, često i veoma prizemnu korist koju Dodik dobija zahvaljujući potezima koje u određenom momentu povlači.”
Kakvu korist Milorad Dodik ima od raspisivanja referenduma na Dan Republike Srpske?
Ne verujem da podudarnost određenih datuma može biti slučajna. Naime, svestan da mu u pojedinim opštinama rejting opasno pada, Dodik je referendum o Danu RS-a zakazao upravo uoči održavanja lokalnih izbora; ne gubeći pritom iz vida ni opšte izbore, koji bi u BiH trebalo da se održe 2018. Podsetiću vas da su i poslednji predsednički izbori, na kojima je Dodik imao jedva nešto više glasova od mladog Ognjena Tadića, pokazali da stvari baš i ne stoje onako kako bi on to voleo. Razume se da razlozi pada rejtinga Milorada Dodika nisu njegov odnos prema Sarajevu ili BiH, već pre svega ogromna socijalna i ekonomska beda, kao i ostali problemi sa kojima se građani tog dela BiH suočavaju.
U tom smislu, najavljeni referendum u RS-u mogao bi se posmatrati kao način da Dodik ojača svoju poziciju među biračima i da tako sebi obezbedi dalji ostanak na vlasti. Sa druge strane, poznato je da se 2012, nakon pobede Aleksandra Vučića u Srbiji, Milorad Dodik iznenada našao u veoma neobičnoj situaciji.
Zašto?
Zato što je na predsedničkim izborima direktno i nedvosmisleno podržao Borisa Tadića. Nakon pobede Vučićeve Srpske napredne stranke (SNS), odnosi Dodika i Vučića – koji je, inače, veoma osvetoljubiv čovek – postali su prilično hladni. Tome je doprinela i najava Aleksandra Vučića da će u Srbiji voditi radikalno proevropsku politiku, politiku koja se, dakle, temeljno razlikuje od one koju vodi Milorad Dodik. Vučić je to demonstrirao odlaskom u Beč, gde je, za razliku od Borisa Tadića, bez problema seo za pregovarački sto sa Hašimom Tačijem i ostalim predstavnicima kosovskih vlasti. Ovakva politika je, inače, Vučićevo glavno spoljnopolitičko dostignuće i jedini ozbiljan razlog zbog čega je do sada uživao tako značajnu podršku Zapada.
U tom kontekstu, pozicija Milorada Dodika postajala je sve teža. Dodik je, naime, bio doveden u situaciju da testira da li njegova namera da razbije BiH uživa podršku zvaničnog Beograda. Jer, ako se vi deklarišete kao prozapadni političar, a pritom još i ne podnosite Milorada Dodika, zar predsedniku RS-a, suštinski i zakonomerno, na taj način ne sužavate prostor za destrukciju?
Da, ali stvari su se u međuvremenu radikalno promijenile i Dodik je danas, možda čak i više nego u vrijeme Borisa Tadića, na svakom važnijem događaju u Beogradu, tik uz premijera Vučića i predsjednika Tomislava Nikolića.
To je tačno. Boris Tadić je svog ministra spoljnih poslova, od nacionalističke Srbije danas široko podržanog kandidata za generalnog sekretara UN-a Vuka Jeremića, slao da zajedno sa pevačicom Svetlanom Ražnatović Cecom učestvuje u izbornoj kampanji Milorada Dodika u RS-u. Jeremić je sa Dodikom tada cupkao na bini, pokušavajući da uhvati ritam pomenute pevačice. Sada je ta stvar postala još drastičnija: Dodik je zaista neprekidno u Srbiji, odakle veoma često naglašava da Banja Luka i Beograd zapravo vode istu politiku.
Zašto je premijeru Vučiću danas potreban Milorad Dodik?
Vučić je građanima Srbije do sada dao stotine neverovatnih, gotovo tragikomičnih obećanja, za koja veoma dobro zna da ih ne može ispuniti. Jedno od njih je da će Srbija, kao ekonomija koja se navodno najbrže razvija u Evropi, za deset godina imati standard kao Švedska ili Nemačka. Svestan da je to što govori koješta, Vučić je odlučio da pribegne onome što je inherentno Srpskoj radikalnoj stranci Vojsilava Šešelja, iz koje je, inače, Vučić potekao, a to je da igrom na kartu nacionalizma ojača svoju u tom smislu poljuljanu političku poziciju. Zato je prihvatio Dodika, sa kojim, iako premijer susedne države, ovih dana otvara autoput u BiH. Istovremeno, Dodik ga u Beogradu prati gotovo u stopu. Sve u svemu, Vučiću je Dodik sredstvo pomoću kojeg svojim glasačima, umornim i razočaranim premijerovim neprestanim i nerealnim obećanjima, poručuje – ma, ne brinite ništa, ja sam onaj isti nacionalista kakav sam bio i devedesetih. Drugim rečima, Dodik, paradoksalno, za Vučića obavlja isti posao koji je obavljao i za Borisa Tadića. S tim što je Tadić ipak bio predsednik Demokratske stranke.
Nedavno ste, komentarišući stav Beograda da ne podržava referendum, ali da će uvijek biti uz srpski narod u RS-u, rekli kako se premijer Vučić veoma trudi da istu poruku pošalje na dvije različite adrese: građanima Srbije i Zapadu. Imaju li, u tom smislu, pravo oni koji pažljivije osluškuju što govore ministri Ivica Dačić i Aleksandar Vulin, nego što kaže premijer Vučić? Govore li, dakle, dvojica ministara ono što premijer Vučić ne smije?
I uloga Milorada Dodika slična je ulozi Dačića i Vulina: i on, naime, govori ono što Vučić ne želi javno da kaže. Pritom, Dodikova destruktivna igra jasna je i Zapadu i Srbiji i građanima BiH. Sa druge strane, radikalni stavovi pomenute trojke velike probleme prave upravo Aleksandru Vučiću, koga ova situacija isteruje načistac. Jer, ako vi referendum u RS-u najpre osudite, a već u sledećoj rečenici kažete da ćete stati iza toga što ste navodno osudili, pa kakva je to onda osuda?! Uostalom, setite se šta je svemu tome prethodilo. Uoči sastanka sa predsednikom RS-a, Vučić je, kao što to obično čini – dakle, krajnje teatralno, poput kakvog lošeg provincijskog glumca – odglumio ljutnju. Sastanak sa Dodikom je besmislen, budući da su u RS-u već zakazali datum referenduma; ja tu ne mogu ništa, poručio je.
Je li mogao?
Utisak je da se Vučić nije dovoljno aktivno suprotstavio Dodiku. Po mom sudu, ono što je nakon toga usledilo prvorazredni je politički događaj. Naravno, mislim na činjenicu da je Milorad Dodik, svega tri dana pred referendum, otputovao u Rusiju, gde ga je primio Vladimir Putin. Koji ga, iako smo imali i takvih očekivanja, sasvim sigurno nije “zamolio” da izjašnjavanje građana RS-a odgodi za neki drugi put. Ako svemu dodamo prethodnu podršku koja je Dodiku stigla od ruskog ambasadora u BiH, kao i to da je predsednik RS-a Beograd ovoga puta napustio bez Vučićeve eksplicitne potpore, mogli bismo da zaključimo da Moskva sada šalje veoma jasnu poruku ne više ni Sarajevu ni Banjoj Luci, već direktno Beogradu.
Kakvu poruku?
Kremlj očito nije zadovoljan Aleksandrom Vučićem. U tom smislu, ne bih se iznenadio ako bi Moskva u narednim mesecima u Srbiji i u BiH krenula da se ponaša upravo onako kako se ponašala u Crnoj Gori, kada je krajem prošle godine direktno stala iza rušenja legalne i legitimno izabrane vlasti premijera Mila Đukanovića.
Je li to jedini razlog što Moskva danas tako otvoreno podržava Milorada Dodika?
Događaji u Ukrajini, koji su rezultirali ruskom aneksijom Krima, ozbiljno su poremetili odnose Rusije i Zapada. Igrajući igru sa zapadnim svetom, Putin danas pokušava da po svaku cenu Balkan obeleži kao prostor svog dominantnog političkog uticaja, tj. da, za razliku od Crne Gore, koja je za Kremlj u tom smislu “izgubljen slučaj”, Srbiju, Makedoniju i BiH spreči da uđu u EU i NATO. Milorad Dodik Moskvi služi kao veoma ozbiljno upozorenje Vučiću kakvu politiku bi morao da vodi. Naš novi favorit na Balkanu, poručuje Putin je Milorad Dodik; ako želite našu podršku, ponašajte se kao on.
Šta to znači? Rusija preko Dodika destabilizuje Balkan?
Tako je. Referendum u RS-u u funkciji je destabilizacije Balkana. Putinu je najvažnije da Zapadu pokaže da će, nastave li da ga pritiskaju sankcijama, ovde biti još aktivniji. Šta sve Rusija može da napravi u Srbiji, ne smem ni da mislim… Koliko je samo srpskih nacionalista u Srbiji ne jednom govorilo i pisalo o tome da su Srbi u RS-u onaj “najzdraviji deo srpskog naroda”? Što je, razume se, ekstremno uvredljivo za Srbe iz Srbije. Jer, šta to znači? Da su tamošnji Srbi hrabri, da su junaci spremni na otpor, za razliku od nas ovde, koji smo, je li, popustljivi mekušci. Zar Putinova podrška Dodiku i RS-u ne znači to isto? Drugim rečima, hteo-ne hteo, Dodik sve više postaje oruđe kojim Moskva gađa Srbiju. Budući da se na vreme nije ogradio od predsednika RS-a, da ga svuda vodi sa sobom, Vučić će se uskoro naći u prilično nezavidnoj poziciji: Zapadu će, naime, morati da objasni kako to da njegovog najbližeg prijatelja i partnera Putin tako otvoreno podržava. Vučićev kredibilitet prozapadnog političara na ovaj će način biti ozbiljno dovededen u pitanje, što nije dobro ni za koga, posebno ne Srbiju.
Zašto?
Zato što u Srbiji trenutno nema političke snage koja bi mogla biti ozbiljnija alternativa Aleksandru Vučiću. Još se od vremena Slobodana Miloševića ne pamti da je neko sa toliko političke moći u svojim rukama na ovaj način napadao i kriminalizovao političke protivnike. Zapanjuje me, pritom, lakoća sa kojom srpsko društvo pristaje na vokabular kakav, siguran sam, ne postoji nigde u Evropi. U Srbiji se ljudi plaše da budu u opoziciji, da javno kritikuju Vučićevu politiku, što se takođe događa prvi put nakon pada Miloševića sa vlasti. Do sada je Zapad ćutao na ovakvo Vučićevo ponašanje; žmurio je na pritiske i manipulacije medijima, na divljačke napade na ombudsmana Sašu Jankovića, zaštitnika građana Rodoljuba Šabića i tako dalje. Nisam siguran da će to činiti i ubuduće. Jer, kada se svemu doda Vučićeva nesposobnost – glumljena ili istinska, svejedno – da obuzda Milorada Dodika, to će, verujem, morati da proizvede izvesne posledice i promenu optike Zapada kada je reč o načinu na koji Vučić danas vlada Srbijom.
Šta je sa opozicijom u RS-u? Otkud to da i Mladen Ivanić i Dragan Čavić podržavaju Dodikov referendum? Doduše, ako se prisjetimo nedavnog mitinga i kontramitinga u Banjoj Luci, simboličkog pojavljivanja ćerke Radovana Karadžića na jednoj, a sina Ratka Mladića na drugoj bini, pitanje je ko je alternativa Miloradu Dodiku? Kako opozicija u RS-u vidi budućnost BiH, šta misli o jugoslovenskim ratovima devedesetih, o genocidu u Srebrenici…? Tu se, nažalost, ne zna ko je od koga gori, ko je veći nacionalista.
Velika je šteta što se niko u RS-u nije suprotstavio Dodikovoj politici destabilizacije BiH. Milorad Dodik je veoma vešto uspeo da pokaže da su razlike u politikama u RS-u pre svega taktičke, tj. da među srpskim strankama zapravo i nema strateških mimoilaženja. Što je, po mom mišljenju, veliki poraz i cele BiH. Setite se da je Dodik, čak i u formalnom smislu, u početku odbijao da sarađuje sa Mladenom Ivanićem kao članom Predsedništva BiH; istovremeno, Ivanić nije imao snage da se usprotivi referendum. Umesto toga je, što me je prilično iznenadilo, govorio kako je reč o završenoj stvari, kako se ništa suštinski neće promeniti, iako je veoma dobro znao da reakcija bošnjačkog političkog korpusa to jasno demantuje. U politici često nije bitno šta lično mislite o nekom problemu; neuporedivo je važnije šta o tome misle građani, kako to oni doživljavaju. Drugim rečima, u politici je realnost ono što je percepcija, a ne realnost sama po sebi.
Kako referendum u RS-u doživljava bošnjački politički korpus u BiH?
Kao tešku provokaciju, kao uvod u razbijanje BiH.
Imaju li pravo?
Ako se referendumom želi uspostaviti kontinuitet sa SR-om iz 1992, čime je i formalno počelo razbijanje BiH, onda… Čini mi se da je referendum o Danu RS-a na čistinu isterao mnoge: pokazao je odnos Rusije prema celini BiH, zatim licemerje Vučićeve politike, licemerje opozicije u RS-u, licemerje hrvatskog političkog korpusa. Postoji stara poslovica – terali lisicu, isterali vuka. Bojim se da ovim referendumom nije isteran jedan, već najmanje šest ili sedam vukova.
U čemu vidite licemjerje hrvatskog političkog korpusa?
Nažalost, hrvatski politički korpus poslednjih meseci sve više postaje aktivan činilac u Dodikovoj igri razbijanja BiH. Ta politička grupacija je samo naizgled pasivna, ili možda želi da stvori utisak pasivnosti, iako, suštinski, sve otvorenije podržava politiku predsednika RS-a.
Kako to objašnjavate?
Po mom sudu, reč je o refleksiji na ono što se događalo u Hrvatskoj pre poslednjih izbora, u vreme vlasti Tomislava Karamarka, kada su ljudi poput Zlatka Hasanbegovića postajali veoma uticajni ministri. Takva pozicija hrvatskog političkog korpusa u BiH takođe je, kažem, dosta ogoljena, i to pre svega zbog dominacije onog dela Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) u Hrvatskoj kojem je uvek bila veoma bliska ideja Herceg-Bosne.
Ima li bošnjački politički korpus odgovor na Dodikov pokušaj destabilizacije BiH?
Taj deo bosanskohercegovačke političke scene je veoma podeljen. Ne politički, već pre svega međusobnim optužbama za korupciju i nepotizam. Takvih optužbi nisu pošteđene čak ni one manje stranke koje su mi, u političkom smislu, dosta bliske. Zato je slika koja dolazi iz Sarajeva u ovom momentu prilično poražavajuća. Pored takve slike, manje-više slične u svim postkomunističkim državama, imate i dodatni problem, a to je činjenica da bošnjačka politička elita, u trenucima kada su ugroženi temeljni državni interesi BiH, ne uspeva da izađe iz balkanske politike u njenom najnegativnijem smislu.
U kojem smislu?
U smislu da se više bave svojim firmama, svojim bankovnim računima, raspravama o tome ko je vlasnik kog medija, ko je koga kupio, ko koga ruši, a sve manje državom, čiji se opstanak ozbiljno dovodi u pitanje. Naprosto, čovek stiče utisak da je većini tih ljudi politika u drugom planu i da se njome bave kako bi ostvarili neki interes za sebe, za ženu, za brata, za porodicu. Nakon završetka popisa stanovništva u BiH, koji je takođe bio tačka razdora, jedino je profesor Enver Kazaz pokušao ozbiljno da objasni šta za budućnost i regiona i BiH znače dobijeni rezultati. Profesor Kazaz, koji se, naravno, zalaže za opstanak BiH, kaže da je popis pokazao da u BiH faktički postoje tri nacionalna entiteta i postavio pitanje – kako dalje. Kako voditi unutrašnju politiku u BiH?
Nemam utisak da je još neko pokušao da odgovori na to pitanje, iz čega mogu da zaključim da bošnjački politički korpus zapravo nema ni kapaciteta ni interesovanja da se ozbiljnije pozabavi problemima sa kojima se bosanskohercegovačko društvo danas suočava. Je li se, recimo, neko nekada zapitao da li je u momentu kada u Evropi pobeđuju desničarske stranke pametno celokupnu ekonomiju, pa i deo zemlje, predati u ruke arapskim šeicima? Kakva je u tom slučaju evropska perspektiva BiH? Hoće li takvi evropski političari hteti takvu BiH u EU? O tim pitanjima se u BiH malo razmišlja. Umesto toga, i dalje se veruje u bezuslovnu podršku Zapada, ali i zaboravlja da ona devedesetih nije pomogla Aliji Izetbegoviću.
U bosanskohercegovačkim medijima se posljednjih nedjelja sve češće podsjeća upravo na riječi Alije Izetbegovića, koji je, uoči početka rata, građanima BiH poručivao da spavaju mirno. Znamo šta se poslije toga dogodilo. Mogu li danas građani BiH da spavaju mirno, imaju li razloga da strepe od nekog novog sukoba?
Ne bih da bilo koga plašim, ali bojim se da građani BiH itekako imaju razloga za strah. Jedino stabilno iskustvo i zaključak koje smo izvukli iz poslednjeg rata je da na Balkanu nikada nije isključeno nijedno rešenje. Najveća greška je verovati da je na balkanske sukobe, posebno one u BiH, zauvek stavljena tačka. Da ne govorimo o tome koliko je opasno… Evo, dozvolite da vam ispričam jednu priču: velikom Sigmundu Freudu su nacističke vlasti 1938. dozvolile da napusti Beč i ode u London. Bio je već star čovek, imao je 87 godina i bolovao je od raka usta. Lekar koji ga je lečio u svoj je dnevnik zapisivao razgovore koje je vodio sa tim velikim čovekom. Jednom ga je pitao da li misli da će rat koji je bio na vidiku biti i poslednji veliki svetski sukob. “Meni je poslednji”, odgovorio mu je Freud, koji je umro svega dve nedelje pre početka Drugog svetskog rata. Možda je, dakle, starim ljudima jugoslovenski rat devedesetih bio poslednji.
Imajući u vidu ono na šta je Freud mislio – govorim o ljudskoj prirodi, o neodgovornom ponašanju – nisam siguran da je mlađim ljudima na Balkanu rat devedesetih bio i poslednji rat. Evropa je danas okupirana migrantskom krizom, Amerika je, pored predsedničkih izbora, zaglavljena u sirijskom i avganistanskom ratu i, u tom smislu, nema mnogo prostora za bavljenje Balkanom i BiH. Ako se situacija pogorša, ako se nastavi ovo krajnje neodgovorno ponašanje Milorada Dodika i Vladimira Putina, ne bih isključio mogućnost novih sukoba. Što bi bila katastrofa!

 
Peščanik.net, 23.09.2016.

Friday, September 23, 2016

Predizborni

Ptice sa grane nam, u povjerenju, kazu da se jedan od kandidata na listi nacionalnih manjina u zadnje vrijeme redovno i svakodnevno kvarca, a pustio je i brkove, jer je kandidat romske manjine.


Thursday, September 22, 2016

M.M.: HRABROST NE POZNAJE GRANICE


Zapanjujući poduhvat izveo je Julian Mittermaier iz Njemačke u sklopu ‘Drill and Chill’ festivala. On je oborio svjetski rekord prehodavši iznad kanjona Tijesno uzvodno od Banjaluke – na najlonskom užetu na visini od čak 413 metara. Njegova hrabrost, čini se, ne poznaje granice. Ili je možda u pitanju obična ludost – komentirali su mnogi na 'facebook' -u gdje su i objavljene fotografije ovog zastrašujućeg pothvata u kanjonu rijeke Vrbas čiji je organizator bio agilni penjački klub 'Extreme' iz Banja Luke.

U Tijesnom smo uglavnom začuđeno gledali gore, u nebo. Evo prilike da pogledamo u obrnutom smjeru.





(mm)

Wednesday, September 21, 2016

Most Radija Slobodna Evropa: Dačić i drugi srpski jastrebovi


O ulozi Ivice Dačića, ministra inostranih poslova Srbije, u zaoštravanju tenzija u regionu, novinar Omer Karabeg razgovarao je sa Dejanom Ilićem, saradnikom portala Peščanik, i Nemanjom Stjepanovićem, istraživačem Fonda za humanitarno pravo.

Dejan Ilić: Mislim da je Ivica Dačić kao osoba u svemu tome potpuno nebitan, jer je reč o politici koju on ponajmanje oblikuje. On naprosto izvršava naređenja koja dolaze od njegovog šefa - predsednika vlade Aleksandra Vučića. To je politika sukoba i mržnje, koja po mom mišljenju ima direktan kontinuitet sa politikom iz devedesetih. Meta je BiH. Mislim da Srbija nije odustala od teritorijalnih pretenzija prema toj susednoj državi. Sukob sa Hrvatskom je u funkciji teritorijalnih pretenzija prema BiH, a Ivica Dačić se samo stavio u službu nove agresivne nacionalističke politike, kao što je to radio devedesetih godina.

Nemanja Stjepanović: Govori se da Ivica Dačić reaguje na mig Rusije, a da je Rusiji u interesu nestabilnost u regionu. Ali to nije toliko bitno, bitno je kakve su posledice svega toga. Ivica Dačić ne daje izjave kao predsednik neke opozicione partije, nego kao ministar spoljnih poslova Srbije. NJegovi stavovi su stavovi vlade Srbije i toga je Vučić zasigurno svestan.

Ilić: Ako predsednik vlade kaže da želi dobre odnose sa susedima, a onda njegov ministar napadne susede, na šta premijer izigrava vatrogasca i kaže da je on zaista za mir, a ministar i pored toga nastavlja da govori najgore stvari o susedima - onda je to situacija u kojoj nas onaj ko je na čelu vlade laže. Nema druge. Mislim da Vučić sa Dačićem, kao i sa predsednikom Nikolićem, igra onu igru dobrog i lošeg policajca, a zapravo i jedan i drugi imaju isti cilj. A taj cilj nije postavio Dačić, nego onaj koji ima najviše moći i snage u državi. Dačić nije jedini koji ima vatrenu retoriku. Pored njega imamo i ministra Vulina. S vremena na vreme pridruži im se i ministar unutrašnjih poslova Nejboša Stefanović, dok je ranije u toj igri učestvovao i bivši ministar pravde Nikola Selaković.

Stjepanović: Naravno da nije Dačić jedini koji koristi agresivnu retoriku. Kada su Vučić i Nikolić rekli da ne podržavaju referendum u Republici Srpskoj, odmah je sutradan izašao ministar Stefanović i obrušio se na Visokog predstavnika za BiH zbog njegovog protivljenja referendumu. Stvara se situacija u kojoj se proizvode neprijatelji.
Kad se tako krene, sledeći korak je odbrana srpskog naroda, što je zapravo model koji je koristio Milošević uoči sukoba u Jugoslaviji. Prvo proizvedemo neprijatelje u regionu, Srbiji i međunarodnoj zajednici, onda sledi priča o odbrani Srbije.

Ilić: Srbija u ovom trenutku ima na vlasti samo jednu osobu, a svi ostali su u službi te osobe. Politika te osobe je daleko od toga da je miroljubiva, ona neće da zatvori priču iz prošlosti. Ona, naprotiv, insistira na toj priči i predstavlja jasan kontinuitet s tom pričom. Kada tako postavite stvari, onda nema ničeg neobičnog u tome što ministar inostranih poslova optužuje političare susedne države da su hteli da ubiju predsednika vlade ove države. Dačić je deo jednog tima koji složno vodi jednu pogubnu politiku, koju su mnogi ljudi platili životom. Izgleda da ljude - koji su iz tog perioda izašli bez ikakvih posledica, pa su se čak ponovo dokopali i vlasti - činjenica da je desetine hiljada ljudi izgubilo živote ne sprečava da ponovo urade isto.

Stjepanović: Reći ću nešto što može zvučati kao preterivanje, ali čini mi se da smo mi ovde zreli za jednu ozbiljnu mirovnu inicijativu međunarodnih partnera, Evrope pre svega. Jer, ukoliko se bude tolerisalo svakodnevno produbljivanje krize, mislim da može doći trenutak kada neće biti povratka i kada će svaka intervencija doći prekasno.

Ilić: Kao i devedesetih, tako i danas, BiH je država koja se nipodaštava, država čije se postojanje praktično ne priznaje. Srpski političari nisu u tome usamljeni, jer i političari u Hrvatskoj, nažalost i Zoran Milanović, imaju isti takav odnos prema BiH. BiH se i dalje vidi kao potencijalni plen. Šta god ja mislio o Demokratskoj stranci i Borisu Tadiću kao predsedniku Srbije - ne može se osporiti da je vreme, kada su oni bili na vlasti, zaista bilo obeleženo sistematskim pokušajima da se odnosi sa susednim državama dovedu u red. Tada je Dačić igrao potpuno drugačiju ulogu od ove koju igra sada. Mi sada imamo u najavu referenduma Republici Srpskoj i licemeran stav srpske vlade koja kaže - mi ne možemo da se mešamo u unutrašnje stvari Republike Srpske. Pa, ako ne možete da se mešate - šta radi Dodik na svakoj ceremoniji, na svakoj simbolično važnoj manifestaciji u Srbiji u društvu visokih funkcionera Srbije? Zato je ta izjava o nemešanju lažna i licemerna.

Stjepanović: Srbija zapravo želi da ima dva lica, od kojih jedno pokazuje Rusiji, a drugo Zapadu. Mislim da je to veoma opasna igra koju Srbija sebi ne može još dugo vremena da priušti. Srbija sada uživa, da tako kažem, lagodnu poziciju u kojoj joj se štošta toleriše zbog toga što se od nje očekuje konstruktivnost u pogledu Kosova i zbog toga što postoji opasnosti da krene ruskim putem. Mislim da ta popustljivost evropskih partnera neće još dugo trajati i da će Srbija konačno morati da se opredeli.

(Radio Slobodna Evropa)

Tuesday, September 20, 2016

Rovinj/Rovigno - grad bogate istorije


Rovinj, kao i vecina istarskih gradova i gradica zvanicno ima dva imena, hrvatski i italijanski. Karakerise ga dinamicna istorija koja je ostavila tragove na svakom njegovom uglu.
Vladari ovog grada su se smjenjivali kao na filmskoj traci - istina u dugom vremenskom periodu.
U njemu su skloniste nalazili i njime vladali Venecijanici, Iliri, Rimljani. Bio je i dio Vizantijske imperije. Pet stotina godina (1283. - 1797.) bio je dio Venecijanske Republike. Nakon pada Venecije i Napoleonovih osvajanja postaje dio Austrijske imperije sve do I svjetsko rata.
Zanimljivo je da je prema austrijskom popisu iz 1911. godine 98% populacije govorilo italijanski jezik. Od 1918. do 1947. bio je dio Italijanskog kraljevstva, da bi nakon toga pripao Jugoslaviji a od 1991. drzavi Hrvatskoj.
Na osnovu popisa iz 2007.g.  76% danasnjih stanovnika Rovinja su Hrvati, 16% Italijani, 3,5% Srbi, 2% Albanci i skoro 2% Bosanci.

Medju svim tim stanovnicima nakon poslednjeg balkanskog rata nasli su se i nasi prijatelji Alagici, Nijo i Baja sa svojim sinovima, Amirom (o cijim vrijednim knjizevnim dostignucima smo na ovom blogu nekoliko puta pisali) i mladjim Zlatanom. Alagici zive u jezgri starog grada Rovinja.
Jucerasnji kisni dan bio je dobra prilika da se jos jednom druzimo u Rovinju, ovog puta samo sa Nijom, jer je Baja bila opravdano odsutna.


Ni oblaci, ni kisa nisu uticali na ljepotu pogleda sa prozora stana Alagica u Rovinju.


S druge strane prozora ugodno druzenje uz vino i picu.

Monday, September 19, 2016

Vižula - skrivena antika


Za Vižulu ce putnik namjerik prije reci da je ostrvo nego li poluostrvo. Smjesteno na samom ulazu u Medulin je skoro potpuno okruzeno morem. Kazu da je u jednom periodu, za vrijeme venecijanske uprave u srednjem vijeku, Vižula bila ostrvo, odvojeno od kopna kanalom i nazivala se Isola del Vescovo (Biskupov otok).

Borova suma, nebrojene uvalice, kamenita plaza, tisina i mir, predivan pogled - gdje god da pogledas su ono sto ga karakterisu.

Ono sto izaziva posebnu paznju su rimske iskopine na Vižuli. Dosadasnja arheoloska istrazivanja su utvrdila da se na zapadnom dijelu poluotoka nalazila luksuzna vila a na jugoistocnom dijelu pristaniste sa skladistima i kucama za trgovce, poslugu i robove. 

Cudno je da iskopine uopste nisu zasticene. Kupaci se na njima suncaju. Nikakvih upozorenja na oprez...Da nema malih tabli koje ukazuju na istorijski znacaj iskopanih rusevina, ne bi se ni znalo o kakvoj istorijskoj vrijednosti je rijec.


Vjerovatno inspirisan blizinom udaljene istorije napravio sam nekoliko fotografija na Vižuli koje vam nudim i nadam se da ce vam se svidjeti. 



Saturday, September 17, 2016

Vladimir Jokić: ĐAČKO DOBA

- odjeci i reagovanja


I
ĐAK PRVAK
"Ovo vam se javlja teča Rade zvani Tehnološki Višak, onaj teča Rade koji je svom nećaku, đaku-prvaku Bobi, šapnuo da smandrlja školu pa da pali odavde, a što ste vi izvoleli objaviti u svom cenjenom listu. Javljam se da bih na početku ove školske godine svim đacima javno uputio isti šapat, (more kakav šapat - urlik) jer, ako na vreme ne zbrišu, čeka ih moja i sudbina većine jadnih građana ove jadne zemlje od koje smo i mi i Bog digli ruke. Čeka ih, u najboljem slučaju, fabrika nudli, još jedan od zamajaca naše teške industrije.
Primite pozdrave od teča Radeta i ostalih članova najveće srpske porodice Tehnološki Višak".

II
SREDNJOŠKOLAC
"Mnogo si mi se raskenjao, čiča Jokiću, mnogo. Vutru jesam talio s ekipom u haustoru, ali dilovanje je uzgredica - ja sam vođa navijača u našem Bloku. I zato furaj, čiča, svoj fazon (bromazepan, rtanjski čaj, šah, prostatin), ili hvataj vezu na Ortopediji. Deki".
"Onaj bumbar s televizije me ispalio, sad sam i ja zakevila ko Lela, a na Maldive otišla Zizi Zambezi. Cmok od Urketove sestre".
"Javljam se uz ćuze. Ovde je super: juče bio koncert, u subotu će modna revija, a naša dramska sekcija sprema komediju PajtićuŠuleAntiću-Luto pederu (o naslovu će se odlučivati nakon 24. septembra). Posle premijere idemo na turneju pa kući. Pozdrav svima u kraju, Ogi".

III
STUDENT
"Pročitala sam ono o nama javnim ličnostima, ono što ste objavili u tim vašim novinama i slažem se sa studentkinjom i borkinjom za prava ženskog pola - dosta bre s paradiranjem kojekakvih profuknjača i radodajki koje kvare imidž nas poštenih starleta! Ali, imam i predlog redakciji: ovakve tekstove obogatite probranim fotografijama. Uzgred, šaljem vam svoj najnoviji editorijal. Kis, Zizi".
"Niste u pravu za devojke kojima je jedina želja i životni smisao da svoju bezgraničnu Ijubav krunišu brakom i sviju toplo porodično gnezdo. Pročitajte zvaničnu biografiju naše Prve dame, gospođa Dragice Nikolić, nosilje eminentne titule Velika supruga i majka. S poštovanjem, Vidosava S".

"Da se oglasim i ja koja sam inicirala sve ovo - piše vam studentkinja i borkinja za ljudska prava od prošle subote, ona koja neće, posle diplomskog, na Biro za zapošljavanje nego na šalter SNS. Javljam da sam se u tu stranku upisala pre diplomskog, juče, i da sam već dobila zaduženje i raspored: sad sam botkinja."

Vladimir Jokić
(‘Danas’)

Friday, September 16, 2016

BORO STJEPANOVIĆ: GLUMAC O GLUMI


‘’Ja ne vjerujem u teatar ni u film, režiju, dramaturgiju. To su vještački naređene sile glumi Ja vjerujem u glumu. Sinoć mi kolegica kaže da bi trebalo povezati jogu i glumu. Zašto zaboga?! Ako joga hoće nešto da nauči od glume, dobro. Ali da mi učimo iz joge, ne. A ona kaže, joga je najstarija. Nije joga najstarija. Kad je deda ili tata uplašio unuče, buu, ja sam vuk, tada je počela gluma. A kad je to počelo? Pa otkad postoje ljudi. A joga je sofisticirana vještina opuštanja i meditacije koja je izmišljena hiljade i hiljade godina kasnije. Šta ima gluma da uči od psihologije, od teatra. Sve je to nastalo poslije. Pa su nam počeli tumačiti glumu kroz literaturu, pa kroz režiju, pa kroz psihologiju...
Gluma je, za mene, iznad svega toga. A vjerujem i za druge ljude koji je neposredno doživljavaju. Gluma je temeljni čovjekov izraz, sve ostalo je proizvedeno naknadno. Trebalo je naučiti pisati da bi se stvarala književnost. Stvarala se usmena, ali za ovo što danas smatramo književnošću, trebalo je proći kroz dugi proces. Za muziku je trebalo napraviti muzičke instrumente. A gluma - ništa. Ja sam tu, ti si tu, i to se događa. Danas su glumu u dobroj mjeri ugušili režijskim postupcima, jer nije više bitno koliko je glumac vješt, samo da pristane bos hodati po snijegu i kupati se dva sata u ledenoj vodi. To su budalaštine, nema veze sa glumom, ali nekome funkcioniše u konceptu, iako za to ne treba nikakva vještina. A gluma je ipak vještina koju mnogi ne razumiju.’’
Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...