Thursday, October 23, 2014

Vrijede i ako ste ih culi!

Vraća se čovek od doktora i sretne prijatelja:
- Šta ima novo?
 - Evo, ništa, bio sam kod doktora.
- I, šta ti je rekao?
 - 200 evra!
 - Ma ne pitam te to, nego šta imaš?
 - 50 evra.
 - Aman, pitam te šta ti fali?
 - 150 evra.
*************************** 
 Haso polagao vozački ispit.
 - Niste položili. Imate 28 grešaka - kaže član
 komisije.
 - Ali kako?! Sve sam odgovorio - pobuni se Haso.
 - Da, ali pogrešno. Sve odgovore ste zaokružili pod B!
 - Pa ja za B i polažem!
 ***********************
    Radili Huso, Haso i Suljo na gradjevini.
 Pentrali se po skeli, kad najednom Suljo se spotakne, padne
 i pogine.
 Huso i Haso ne vjeruju sta se dogodilo...
 Pa sta cemo sad?
 Kaze Huso Hasi: Najbolje da ti odes do Fate, bili ste nekako
 bliski,bolje da cuje od tebe sta se dogodilo.
 I tako ode Haso i vraca se za sat i po, nosi gajbu pive na
 ramenu.
 - Pa jesi bio, Haso?
 - Bio ...
 - Pa otkud ti piva ?
 - Platila Fata ...
 - Stoooo?
 - Idem ja tako do Fate, pa kontam kako da ja njoj reknem, a
 da ja
 nepovrijedim
 i smislim ...
 Doso ja do vrata, pozvonim, Fata otvori, a ja 'nako
 veselo s vrata:
 - Jel ima ovdje udovica?
 A ona ce ko iz topa:
 - Nema.
 A ja njoj:
 - Ajd u gajbu pive da ima..!
 ***********************
  Sreli se Mujo i Haso.
 -Kako zivis Mujo?
 -Luksuzno !!!
 -Kako bolan luksuzno, nema posla , nema para...
 -Jedem luk a suze idu same.
************************
 Pita Mujo Suju, što je tebi bolje "Ajpod" ili
 "Ajfon"?
 Kaže Sujo: Meni je Ajvar zakon.
 *********************
   Pitali Fatu:
 -Šta više voliš, kad ti uđe ili izađe?
 Fata:-Kad se dvoumi.
**********************

Wednesday, October 22, 2014

Voki Erceg: Fotografije



Moja supruga je načinila, zapravo, dvije fotografije - jednu, sa mojim sinom Koljom u naručju, drugu, očigledno za vrijeme sparnih ljetnih dana. Obe fotografije nastale su u našem stanu na Mejdanu, tek na drugoj fotografiji, iza, nazire se "ta mejdanska punoća" u kojoj i dandanas uživamo, neovisno da li je u pianju jesen ili početak proljeća kada Mejdan cvjeta - možete tek da zamislite kakvi su mirisi dolazili iz tog "obilja"; no zašto sve ovo pišem.
Svo ovo vrijeme mislio sam da sam zbirku priča, govorim o Senki, započeo koncem proljeća; ova me je fotografija - zimska, tek kada sam je uporedio, dakle sa ovom "sparnom", ljetnom - podsjetila, u stvari "otključala" neke prostorijice svijesti gdje je bilo pohranjeno sjećanje o "stvarnom" započinjanju Senke.


Hoću da vas pitam - nije li naš život zapravo niz priča kojima pokušavamo da objasnimo ovoovo - sada - ovaj trenutak koji je već isčeznuo, upravo ovaj trenutak... taj primordijalni, suštinski elemenat tajne prirode?


Tuesday, October 21, 2014

Pozoriste

Dom kralja Petra Velikog Oslobodioca, podignut 1934. godine. Do izbijanja Drugog svjetskog rata u zgradi su bili smješteni Narodno pozorište Vrbaske banovine, Etnografski muzej Vrbaske banovine, Narodna biblioteka, Klub akademičara Banjaluke i Društvo "Zmijanje".
Banovinsko pozorište. Enterijer. Snimljeno 1934. godine.

(Mega Media, Verica M.Stosic i Zoran s. Mackic)

Monday, October 20, 2014

Konstantin Koča Popović (1908–1992)

*************************
Kada su 1951. godine, prilikom obeležavanja desetogodišnjice formiranja Prve proleterske brigade i dodeljivana priznanja, među 282 nova nosioca Ordena narodnog heroja nije bilo Koče Popovića. Preživeli pripadnici brigade više puta su prekidali Titov govor ispred Doma garde u Topčideru povicima: "Koču za heroja! Koču za heroja!"
Na to skandiranje Tito je odgovorio: "Ovo što vi radite, primam kao vaše nepovjerenje prema Politbirou, prema meni lično! Vi vrlo dobro znate da svi predlozi za narodne heroje dolaze u Politbiro i tu se odlučuje ko će dobiti taj orden. Kako vi ovdje protestirate izlazi da smo mi nešto pogriješili, da vi nemate povjerenja u taj naš rad. Ja ne odobravam vaš postupak, ali ja ću to srediti s vama. Ako drug Koča nije proglašen za narodnog heroja, to ne znači da neće..."
Dve godine kasnije, povlači se iz vojne službe u činu general-pukovnika. Te 1953. godine dodeljen mu je Orden narodnog heroja. Iste godine postaje ministar spoljnih poslova SFRJ, što će ostati do 1965.
Posle smene Aleksandra Rankovića na Brionskom plenumu, Koča je 1966. postavljen na dužnost potpredsednika Republike, ali videvši da nema velikog uticaja, povukao se već naredne, 1967. godine. Član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. Za člana Centralnog komiteta SKJ biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a na Desetom kongresu izabran je za člana stalnog dela konferencije SKJ. Bio je član prvog CK KP Srbije i član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije od 1966. do 1982.

Koča se definitivno povukao iz politike 1972. godine, nakon čistke tzv. liberala u Srbiji (Marko Nikezić, Latinka Perović, Mirko Tepavac). U znak solidarnosti sa smenjenim srpskim partijskim rukovodstvom podneo je ostavku na funkciju člana Predsedništva SFRJ.

Na bujanje srpskog nacionalizma, kada je Milošević bio na vrhuncu vlasti, gledao je sa prezirom. U svom dnevniku je zapisao: "Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj stvarnoj istoriji."
Umro je u Beogradu 20. oktobra 1992, na Dan oslobođenja. Poslednja Kočina želja je bila da na odru ispred krematorijuma bude sam, "da pored njegovog kovčega izostane defile hipokrita". Sahranjen je bez ikakvih počasti, venaca i okupljanja.

OKTOBAR 1944: Popović i Dapčević u oslobođenom Beogradu

Saturday, October 18, 2014

Dr Srđan Bogosavljević: NISAM BIO U PRAVU



Statistička istraživanja, što je moja osnovna preokupacija, snimak su trenutka, mera šta se dešava u društvu ili sa bilo kojim fenomenom koji se istražuje i kada se još imaju trendovi, postaju perfektno sredstvo za sagledavanje realnosti.
Realno, statistika gleda u retrovizor, a unapred se vidi po analogiji sa nečim što je bilo ranije ili na osnovu nekih matematičko – statističkih modela.
Pre nego se desio rat napisao sam tekst u ''Ekonomskoj politici'' pod naslovom ''Kako rasturiti Jugoslaviju'', gde sam na bazi matematičko – statističkog modela zaključio da svako ko pokuša da napravi etnički čiste granice na 'srpsko – hrvatskom' jezičkom prostoru, dakle, prostoru gde je bilo 700.000 mešovitih brakova, mora da se nekako reši najmanje milion i dve stotine hiljada ljudi da bi se teritorije etnički homegenizovale. Mislio sam da sam ciničan i da je ta cena svima jasna, pa da se niko neće usuditi da se takvim stvarima igra. Nisam bio u pravu.
Dr Srđan Bogosavljević

(citat profesora matematike iz Beograda)

Friday, October 17, 2014

Thursday, October 16, 2014

Iz BL arhive: PRVA BANJALUČKA KINA

Kino Edison
Muzika je bila povezana s razvitkom filmske umjetnosti. U vrijeme nijemog filma na svakoj predstavi bila je priređena vokalna i instrumentalna pratnja. Prve filmske predstave sa svojim elektrobioskopom imao je Karlo Fridrih Lifka iz Saza u Češkoj. Na jednom od narednih gostovanja 9. juna 1905. u Banjaluci mu se rodio sin Karlo Aleksandar Lifka, koji je dobio ime po Aleksandru Lifki iz Saza u Čehoslovačkoj. Obojica su značajna imena u jugoslovenskoj filmskoj industriji.
Prvo moderno kino u Banjaluci otvorio je 20. maja 1911. draguljar i zlatar Moric Gotlib. Nazvao ga je „Elektro-bioskop". Ali ga je već 31. avgusta 1911. prodao Ignacu Faulveteru. Prve filmske kadrove o Banjaluci snimila je firma „Pathe Freres" juna 1914, kad je snimala film o prirodnim ljepotama Bosne i Hercegovine. Film je sačuvan i 4. aprila 1920. donesena je odluka da se otkupi. Zemaljska vlada za Bosnu i Hercegovinu dala je saopštenje 2. marta 1920. da je „Bosna" d.d. za filmsku industriju dobila odobrenje da u Sarajevu otvori svoju filijalu i djeluje na području Bosne i Hercegovine. Drugo filmsko snimanje Banjaluke bilo je u avgustu 1935, kad je u Banjaluku doputovao Franjo Ledić, suvlasnik Narodne filmske industrije u Zagrebu. On je 16. avgusta 1935. započeo snimanje kadrova u Banjaluci za film o EEE Vrbaskoj banovini.
Nekadašnje kino Komunističke partije „Union" od 23. decembra 1921. postalo je vlasništvo Antonije Stevanović i Ljubomira Dimitrijevića. Ime je promijenjeno u „Balkan". Dimitrijević je ostao vlasnik do 4. decembra 1930. Kino „Edison" bilo je vlasništvo Josifa Gasparidesa. Od njega je 10. septembra 1925. godine kino kupio Vlado Milanović i vodio do 25. septembra 1937. Mladen Ćurčija, vlasnik moderne parne pekare, otvorio je Ton-kino „Građanski". Na temelju dozvole od 12. februara 1937. godine kino je preselio u Aleju. Pola godine iza toga, 24. septembra 1937, Mladen Ćurčija je registrovao „Luksor-ton kino" i „Palaston kino", oba moderno opremljena.

(iz Banjaluka, 1990. - Milan Vukomanović)

Wednesday, October 15, 2014

Vladimir Ilić: Četnici treba da proslavljaju oslobođenje Beograda


Četnici treba da proslavljaju oslobođenje Beograda. Njihovi vidljivi simboli i ulozi biće i te kako prisutni.
Doći će predsednik republike, koji je četnički vojvoda. Biće sigurno mesta i za onog čoveka koji je na Dedinju (o trošku ljudi kojima smanjuju plate i penzije) kustos muzeja svojih predaka. Njegov otac je mesec dana pre oslobođenja Beograda naredio četnicima, kojima je bio vrhovni komandant, da priđu partizanima, ili će, u protivnom, počiniti veleizdaju. Oni su, mesto partizanima, većinom prišli reci Drini i pobegli u Bosnu. Vratili su se dva pokolenja kasnije, i zauzeli Beograd. To što je među povratnicima mnogo partizanskih potomaka, ne menja na stvari.
Beogradski političari će se oko Putina gurati kao senćanski direktori opštinskih javnih preduzeća oko Ota fon Habzburga, pre osam godina. Blizina harizme jeste izvor autoriteta. Nije isto sedeti na trideset trećem ili na trideset petom mestu od harizmarha, dok on, u društvu vojvode-predsednika (podseća na fon Hindenburga, koji je bio feldmaršal-predsednik), ili predsednika opštine Senta, jede malu mrtvu prasad, ili Wienershnitzel, a možda i neke primerenije đakonije.
Putin će na paradi povodom oslobođenja Beograda predstavljati Rusku Federaciju, državu kojom vladaju oligarsi. Predsednik Srbije predstavljaće državu u kojoj su u godinama posle oslobođenja Beograda oslobodioci ukinuli veleposede, dali ženama pravo glasa, nacionalizovali industriju, izjednačili religije pred zakonom, uveli mogućnost razvoda i stvorili gornju klasu društva u kojoj su još 1986. roditelji 55% onih na vrhu bili seljaci, a 30% radnici.
Predsednik vlade je svojedobno, kao ministar informisanja, obasjan sjajem tadašnjeg četničkog vojvode – harizmarha (neka građani Srbije sude o Vučiću na osnovu toga kako se poneo prema Šešelju: hoće li biti lojalniji nepoznatim biračima?), praktično džabe dobio od države stan o kakvom Beograđanin, koji odnedavno čini prekršaj dok se švercuje javnim prevozom, može samo da sanja. On zagovara protestantsku etiku rada (naravno, ispod brade pravoslavnog patrijarha i sa crkvenim blagoslovom: sreća hoće da bude legitimna, pisao je njegov omiljeni autor), odricanje, uštede. Poznato je da neki naprednjački direktori imaju preko milion dinara neto plate.
Šta je četništvo, osim što je kolaboracionizam, klerikalno-rojalistički konzervatizam i ubijanje muslimana? Četništvo je antikomunizam. Treba verovati Mihailoviću (sad će da ga rehabilituju: što su započeli Homen i demokrati, završiće Antić i naprednjaci), Vasiću, Moljeviću. Treba verovati i knjizi „Vlada na bespuću“ Veselina Đuretića.
Četnike današnja vlast ne glorifikuje zbog ubijanja Bošnjaka; ona im to samo prećutno oprašta. Njoj su oni potrebni da bi uspostavila idejni kontinuitet sa društvenim nejednakostima za čije zadržavanje su se četnici zalagali.
Za razliku od ljotićevaca i ustaša, četnici nisu bili fašisti; bili su samo njihovi saveznici. Fašizam je apologija nejednakosti, prenošenje odnosa kakvi vladaju u neljudskom svetu biološke borbe za opstanak, u društvenu zajednicu. Nacisti su ubijali one koji su smatrali rasno manje vrednim; kapitalizam ubija socijalno slabe. Nema fašizma bez kapitalizma. Ali, ne može biti ni kapitalizma u Srbiji bez rehabilitacije četništva; da su ljotićevci bili jači, vlast bi rehabilitovala i Marisava Petrovića. Vlasti je potreban idejni kontinuitet da bi legitimizovala stvaranje i neprestano pogoršavanje zverskih uslova života.
Neka četnici slave oslobođenje Beograda: oni su ga danas zauzeli. Fašizam nije samo apologija nejednakosti, nego i nasilja. Današnja vlast koketira sa nasleđem fašističkih kolaboratora, ali sama još nije fašistička. Čeka se da počne sa otvorenim nasiljem.
A ona druga strana, koja je oslobodila Beograd i koja je (za)sada poražena: Krleža je pisao da joj ostaje samo šaka olovnih slova; Todor Kuljić svojim studentima predaje o jednakosti svih koji nose ljudski lik.


Peščanik.net, 03.10.2014.

Tuesday, October 14, 2014

Sudbina Aralskog jezera


O Aralskom jezeru na granici Uzbekistana i Kazahstana, sa pritokama Amu Darji and Sir Darji,  ucili smo na casovima Geografije, vjerovatnoi u Osnovnoj skoli i u Gimnaziji.
Zato se vjerovatno jos danas sjecam pritoka koje cine ovo jezero. Kako to da se danas ne sjecam sta sam juce jeo, vjerovatno je pitanje za neke doktore koji su specijalizirali gerijatriju.
Elem, citam da se proces kopnjenja ovog jezera, o kome smo tih dalekih sezedsetih culi i citali, nastavio i u medjuvremenu jezero je skoro potpuno nestalo.
Razlog je naravno covjek i njegova zelja da koristi i iskoristava prirodu – do daske.
Rijeke pritoke, lijepih imena Amu Darja i Sir Darja koristene su za bjesomucno navodnjavanje polja pamuka koji se naravno dobro prodaje.
Koristene, koristene i jos se koriste, ali vode koja je doticala do jezera je sve manje.
Jezero je skoro potpuno presusilo – unisteni svi oblici zivota u njemu. 
Unisteno ribarstvo i pratece industrije.
I tako je zbog jedne industrije i vece zarade unistena drugu, koja ce na kraju unistiti i samu sebe.
Sve to je rezultat covjekovog neshvatanja znacaja balansa u prirodi i njegove  nebrige o okolini koja ga okruzuje.
Da li ce covjeku uspjeti da na kraju unisti i samog sebe ostaje da vidimo. Naravno samo neki od nas koji namjeravaju zivjeti jos hiljadu godina.
Nadu ipak budi pokusaj Kazahstana da, uz pomoc kredita medjunarodne banke, podigne nivo vode u sjevernom dijelu jezera. Za sada su ga u poslednjih nekoliko godina podigli za 8 metara, sto nije beznacajno.

Uzbekistan jos uvijek gaju pamuk.




Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...