U danima kada Evropa odlucuje o sudbini Grcke, ali i sebe same, procitajte transkript govora grckog ministra fininsija Janisa Varufakisa, održanog na skupu u organizaciji Fondacije Hans Bekler i Instituta za upravljanje Humbolt-Viadrina u Berlinu 8. juna 2015. Izvorno je objavljen na blogu Janisa Varufakisa.
**********************************
Hvala vam na pozivu.[1] Hvala vam na prisustvu i toploj dobrodoščici. Iznad svega, hvala vam na pruženoj prilici da zajedno gradimo mostove, tragamo za onim što nas povezuje i težimo harmoničnim odnosima, uprkos bezočnom sejanju semena razdora između naroda čija je istorijska dužnost da izgrade zajedničku budućnost.
Podeljeni zajedničkom valutom
Kao i ostali evropski narodi, Grci i Nemci su proces ujedinjavanja započeli posle Drugog svetskog rata. Približavali smo se jedni drugima uprkos razlikama u jeziku, kulturi i temperamentu. Na našu veliku radost, u tom procesu smo otkrili da su razlikeizmeđu naših zemalja manje od razlika unutar njih.
Onda je 2008. stigla globalna finansijska katastrofa. Samo godinu ili dve kasnije, evropski narodi koji su se uspešno približavali jedni drugima iznenada su se podelili… i to zbog zajedničke valute – što je paradoks koji bi mogao biti zabavan da nije opasan. Opasan za naše zemlje, za našu budućnost, za ideju o zajedničkom evropskom prosperitetu.
Izgleda da istorija jeste ljubitelj farse, sudeći po tome kako se ponekad ponavlja. Hladni rat nije počeo u Berlinu, već na ulicama Atine, u decembru 1944. Kriza evra takođe je počela u Atini, 2010. godine, zbog grčke prezaduženosti. Igrom sudbine, Grčka je bila mesto rođenja Hladnog rata i krize evra. Ali uzroci krize sežu mnogo dalje i zahvataju čitav kontinent.
Šta su uzroci krize evra? Mediji i političari vole jednostavne priče. Kao i u Holivudu, najviše vole poučne priče o dobrim i lošim momcima. Ezopova basna o cvrčku i mravu je veliki hit. Priča počinje 2010. godine i glasi otprilike ovako: grčki cvrčci nisu uradili domaći zadatak, pa je njihovom beskrajnom letu koje su finansirali tuđim novcem došao kraj. Obratili su se mravima da ih izbave. Nemačkom narodu danas govore da grčki cvrčci neće da vraćaju dugove, jer žele još malo raskalašnog života, još letnje zabave i još jedan paket pomoći kojim će sve to finansirati.
To je ubedljiva priča koja opravdava danas rasprostranjene oštre stavove prema Grcima i grčkoj vladi. Problem je u tome što nam ne daje pravu sliku i skriva istinu. To je alegorija kojom se dva ponosna naroda okreću jedan protiv drugog i raspiruje sukob u kojem će svi biti na gubitku. Osim možda neprijatelja Evrope i demokratije koji imaju najviše razloga da slave.
Recikliranje viškova unutar monetarne unije
Dozvolite da počnem jednim truizmom: dug jednog čoveka je imovina nekog drugog čoveka. Isto tako, deficit jedne države je suficit neke druge države. Ako je jedna država ili oblast industrijski razvijenija od druge, ako proizvodi većinu roba visoke dodate vrednosti, dok druga proizvodi robe male dodate vrednosti koje donose manji prinos, postojeća asimetrija se s vremenom produbljuje. Nemojte razmišljati samo o odnosu Grčke i Nemačke. Setite se Istočne Nemačke i Zapadne Nemačke, Misurija i susednog Teksasa, severa Engleske i šireg regiona Londona – to su primeri trgovinskih disbalansa sa dugom istorijom.
Slobodno formiranje deviznog kursa, na primer, između Japana i Brazila, pomaže da se nesrazmere drže pod kontrolom, doduše po cenu rizika nekontrolisanih fluktuacija. Ali ako se kurs fiksira da bi se poslovni svet osećao sigurnije (ili, još naglašenije, u slučaju uvođenja zajedničke valute) događa se nešto drugo: bankarski sektor svojim operacijama uvećava postojeće suficite i deficite. Banke produbljuju zatečene neravnoteže i uvećavaju ih do opasnih razmera. Automatski. Ne pitajući za mišljenje glasače ili parlament. O tome ne obaveštavaju čak ni vlade. To je proces koji nazivam toksičnim recikliranjem dugova i viškova. Taj deo posla obavljaju banke.
Toksično recikliranje
Nije teško shvatiti zašto se to događa: nemački suficit u trgovini sa Grčkom dovodi do prelivanja evra iz Grčke u Nemačku. Po definiciji!
Upravo to se događalo u dobra stara vremena – pre krize. Novac koji su nemačke kompanije zarađivale u Grčkoj i ostalim zemljama na periferiji gomilao se u frankfurtskim bankama. Priliv je uvećao ponudu novca u Nemačkoj i tako mu spustio cenu. Šta je cena novca? Kamatna stopa! Zato su kamatne stope u Nemačkoj bile relativno niske u poređenju s drugim zemljama evrozone.
Otuda su severne banke imale dobar razlog da svoje novčane rezerve stave na raspolaganje Grčkoj, Irskoj, Španiji – zemljama u kojima je kamatna stopa bila znatno viša jer je ponuda novca u deficitarnim regionima monetarne unije manja.
Talas zajmova iz Frankfurta, Holandije i Pariza preplavio je Atinu, Dablin i Madrid; banke nisu morale da strahuju od devalvacije drahme ili lire, jer su svi prešli na zajedničku valutu, a mamila ih je fantazija o besplatnom riziku; fantazija rođena na Volstritu, gde je proces finansijalizacije i počeo.
Drugim rečima, dotok novca u zemlje kao što je Grčka bio je druga strana novčića nemačkog trgovinskog suficita. Zaduživanjem Grčke i Irske kod nemačkih privatnih banaka finansirano je održavanje nemačkog izvoza u Grčku i Irsku. To je slično kupovini automobila kod dilera koji vam daje kredit za kupovinu.
Da li uočavate problem? Da bi se održali trgovinski suficiti u monetarnoj uniji, bankarski sistem mora odobravati nove kredite i tako uvećavati dugovanja zemalja u deficitu. Tačno je da je grčka država neodgovorno koristila kredite. Ali, dame i gospodo, iza svakog neodgovornog dužnika stoji neodgovoran poverilac. Uzmimo za primer Irsku i Španiju i uporedimo ih s Grčkom. Njihove vlade, za razliku od naše, radile su odgovorno. Tamo je dodatnim dugom opterećen privatni sektor, jer vlade nisu želele da ga preuzmu na sebe. Ukupan dug zemalja periferije direktan je odraz suficita severnih zemalja, onih zemalja koje stvaraju višak.
Zato nema nikakve koristi od razmišljanja o zaduživanju kao moralnoj kategoriji. Izgradili smo asimetričnu monetarnu uniju sa pravilima koja garantuju nastajanje neodrživih dugova. Jer unija je tako projektovana. Svi smo za to odgovorni. Zajedno. Kolektivno. Kao Evropljani. I dužni smo da to popravimo. Zajedno. Kao Evropljani. Bez upiranja prstom i prebacivanja krivice.
Pre 2009. godine grčki mediji su se hvalili da Grčka ostvaruje veći rast nego Nemačka. Ali grešili su. To je bila piramidalna prevara, rast ostvaren zaduživanjem. Kada je mehur pukao, Nemačka je optužila zemlje periferije za rasipništvo, a njihove stanovnike proglasila lošim Evropljanima koji zaslužuju sve ono što će ih snaći. Onda je došao red na nemačke medije da naprave grešku i previde da su ogromni dugovi na periferijisuštinski važan preduslov prosperiteta industrijske mašinerije i bankarskih sistema Nemačke i Francuske, prvenstveno zbog recikliranja koje se odvija pod kontrolom banaka.
Na leto se pokazalo da je srž problema upravo u načinu recikliranja viškova u evrozoni. Zbog greške u projektu monetarne unije, Grčka i Irska su morale da podnesu težak udarac. Primili smo udarac umesto banaka koje su loše upravljale viškovima, jer evrozona nije bila ekonomski sposobna da apsorbuje udar finansijske krize koju su njeni mehanizmi proizveli, a nije bilo političke volje da se procesi recikliranja izmene.
Narednih pet godina, Evropa i tri grčke vlade su se pretvarali da rade na rešavanju krize, ali samo su je odlagali u budućnost. Pretvarali su se da se problem državnog bankrota može rešiti programima dodatnog zaduživanja, pod uslovom sprovođenja sve oštrijih mera štednje kojima se smanjuju prihodi i tako dodatno umanjuje sposobnost zemlje da otplaćuje kredite. Za to vreme nastupila je velika depresija, politički centar je implodirao, deca u školama su počela da padaju u nesvest od neuhranjenosti, a na ulice su izašli nacisti.
Kao što sam već naglasio, nalazimo se u fazi kada je besmisleno igrati se prebacivanja krivice. Ko je kriv za krizu? Svi smo krivi. Stvorili smo evrozonu i ugradili u nju mehanizam recikliranja viškova koji s matematičkom neumoljivošću proizvodi krizu i žrtve na svim stranama. Što nam više vremena bude potrebno da to shvatimo, to će naša zajednička krivica biti veća.
Povratak Ezopu
Već sam pomenuo Ezopovu basnu koja je pogubno delovala na razumevanje i odnose između naših naroda. Dozvolite da je prepričam u obliku koji je primereniji ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazimo.
Prvo, nadam se da ćemo se složiti da bi uverenje da svi mravi žive na severu Evrope, a svi cvrčci na njenom jugu bilo smešno da nije uvredljivo i pogubno za naš zajednički evropski projekat.
U dobra stara vremena, posle uvođenja evra, mravi su svuda vredno radili, jednako u Nemačkoj i Grčkoj. Mravima nigde nije bilo lako da sastave kraj s krajem. Ni nemačkim ni grčkim mravima. S druge strane, nemački i grčki crvčci su organizovali sebi veliku zabavu za koju je plaćao finansijski sektor.
Dotok privatnog novca iz Nemačke u Grčku omogućio je severnim i južnim cvrčcima da na račun mrava – kako nemačkih tako i grčkih – stvore za sebe ogromno papirno bogatstvo. Onda, kada je počela kriza, mravi sa severa i naročito oni sa juga pozvani su da finansijskim inekcijama izbave crvčke u obe zemlje.
Mravi su tu operaciju spasavanja skupo platili. Naročito mravi u Grčkoj, koji su ostajali bez radnih mesta, kuća i penzija; nemački mravi su se osećali prevarenim slušajući o milijardama koje odlaze u Grčku, dok njihov životni standard stagnira uprkos produktivnom radu. Što se tiče grčkih crvčaka, mnogi su nastradali, ali oni najveći i najdeblji nisu morali da brinu: nezarađeni novac su odvukli u Ženevu, London i Frankfurt, i smejali se celim putem do banke.
U tome je problem s paketima pomoći. Nije tačno da Nemci nisu dali dovoljno novca Grcima. Dali su im previše. Ali iz pogrešnih razloga. Umesto da pomogne Grcima, taj novac je nestajao u crnoj rupi neodrživih dugova, a ljudi su i dalje patili. Napravili smo pun krug i od rasta finansiranog zaduživanjem stigli do štednje diktirane zaduživanjem.
To je začarani krug. Sadašnja grčka vlada je izabrana da tome učini kraj.
Zamka štednje i zahtevi institucija
Od 2010. godine, moja stranka i ja lično protivimo se paketima pomoći kojima se postojeći neodrživi javni dug Grčke uvećava, uz uslovljavanje strogim merama štednje koje smanjuju prihode i guraju Grčku još dublje u nesolventnost, depresiju i bedu. Upozoravali smo da je besmisleno prebacivati državni dug Grčke iz poslovnih knjiga banaka na leđa evropskih poreskih obveznika. Tako se zemlje okreću jedna protiv druge, a problem solventnosti se ne rešava.
Poslednjih pet godina pokazuju da smo bili u pravu. Zato smo i izabrani. Od prvog dana na mestu ministra, svim sagovornicima iz Evrogrupe i ostalima nudim jedan isti jednostavan predlog: s obzirom da smo izabrani da osporimo program u koji vi i dalje verujete i želite da nam ga nametnete, naši pregovori će verovatno dugo potrajati. Pokušajmo da u pregovore uđemo u dobroj veri. Takođe, u međuvremenu, u najkraćem mogućem roku, možemo pokušati da se saglasimo o određenom broju reformi za koje svi veruju da su apsolutno neophodne, a koje su prethodne vlade odbijale da sprovedu. Grčki parlament bi mogao da usvoji tri ili četiri zakona o poreskoj disciplini koje bi svi podržali, a kojima bi se oformila zaista nezavisna poreska uprava, suzbila korupcija, reformisao porez na dohodak, regulisali i oporezovali TV kanali itd. Zašto ne bismo odmah sproveli te reforme, dok „širi“ i „obuhvatniji“ pregovori još traju.
Uvek sam dobijao isti odgovor: „Ne! Ne smete ništa usvajati u parlamentu dok se uspešno ne završi revizija kompletnog programa za Grčku. Svaki takav potez smatraće se jednostranom postupkom i ugroziće vaše odnose sa evropskim institucijama“. I tako su se pregovori otezali i otezali, dok su važne reforme čekale na zakonodavce.
Često me pitaju. „Zašto još niste završili pregovore sa institucijama? Zašto se brže ne usaglašavate?“ Za to postoje tri razloga.
Prvo, institucije insistiraju ne ekonomski neodrživim makroekonomskim brojkama. Ramotrimo tri ključna parametra za narednih sedam godina: prosečnu stopu rasta, prosečni primarni suficit i prosečni učinak fiskalnih mera (na primer, uvođenje novih poreza, smanjivanje beneficija i plata). Institucije nam predlažu brojeve koji se ne uklapaju. One polaze od očekivanog prosečnog rasta od 3 odsto. To je lepo. Ali onda, da bi ostvarili „cilj“ i dokazali da je moguće spustiti postojeći dug na 120 odsto nacionalnog dohotka do 2022. godine, zahtevaju primarni suficit veći od 3 odsto, kao i opsežne fiskalne mere koje treba da ga proizvedu. Problem je, naravno, u tome što ako prihvatimo predložene brojke i dopustimo nametanje recesionih fiskalnih suficita našoj oslabljenoj privredi, nikada nećemo ostvariti očekivani rast od 3 odsto. Prihvatanje neodrživog fiskalnog režima dovelo bi do još jednog tužnog neuspeha Grčke u pokušaju da dostigne obećani ciljni rast, što bi imalo katastrofalne posledice za ljude i za našu sposobnost otplate dugova. Drugim rečima, poslednjih pet godina spektakularnih neuspeha nastavilo bi se i u budućnosti. Kako bi nova vlada mogla pristati na to?
Drugo, mada je moguće da smo mi ideološki vlada radikalne levice, ono što onemogućuje postizanje sporazuma zapravo su ideološke fiksacije evropskih institucija. Uzmimo kao primer insistiranje na stavu da Grčka mora ukinuti sve oblike zaštite radnika. Pre dve godine, trojka i vlada su ukinule kolektivno pregovaranje. Grčki radnici su prepušteni sami sebi kada pregovaraju s poslodavcima. Prava radnika osvajana više od stotinu godina nestala su za nekoliko sati. Rezultat nije ni rast zaposlenosti ni efikasnije tržište rada. Rezultat je tržište rada na kojem više od jedne trećine rada ostaje neprijavljeno, čime su penzijski fondovi i fiskalni prihodi osuđeni na trajnu krizu. Naša vlada je ponudila razuman predlog: da se problem iznese pred Međunarodnu organizaciju rada i da oni pomognu u pripremi modernog, fleksibilnog, poslovnim interesima prilagođenog novog zakona koji bi mogućnost kolektivnog pregovaranja vratio na mesto koje mu pripada u civilizovanom društvu. Institucije su to odbile, tvrdeći da tako „poništavamo reforme“.
Treći razlog za neuspeh u pregovorima sa institucijama jesu socijalno nepravedne i neodržive mere na kojima one insistiraju. Na primer, najniža penzija u Grčkoj iznosi 300 evra, od čega je 100 evra takozvana „solidarna penzija“, ili EKAS. Institucije insistiraju da ukinemo EKAS i istovremeno traže da se porez na dodatu vrednost za lekove (od kojih penzioneri zavise) podigne sa 6 odsto na 12 odsto, a za električnu energiju sa 13 odsto na 23 odsto. Jednostavno rečeno, nijedna vlada koja oseća trunku solidarnosti sa svojim najugroženijim građanima ne bi pristala na takav predlog.
Mogao bih nastaviti da nabrajam. Ali neću. Siguran sam da ste shvatili suštinu.
Ponekad me pitaju da li smo spremni da izađemo iz monetarne unije da bismo izbegli pristajanje na zahteve institucija. Moj odgovor je da će to biti tužan dan za Evropu kada njen integritet postane lopta koju ćemo šutirati u igri, čiji je cilj da se jedan suveren narod prisili da prihvati neprihvatljivo. U svakom slučaju, čak i ako se taj neprihvatljivi aranžman nametne našem narodu, na njemu sigurno neće biti naši potpisi. Imanuel Kant nas uči da veličanstvo dužnosti nema ničeg zajedničkog s računicom potrebe. Ima ironije u tome što grčka vlada treba da podseća Evropu na misao velikog nemačkog filozofa.
Da se vratim na reforme koje su potrebne Grčkoj: u određenom smislu naša vlada traži od partnera da nam pruže priliku za reformu. Da uradimo domaći zadatak. Dozvolite nam da temeljno reformišemo Grčku. Jer ako nastavite da insistirate na neuskladivim brojkama, na ideološkim fiksacijama i socijalno nepravednim merama, nećemo biti u stanju da povedemo grčki narod putem reformi koje su zemlji potrebne. Ako volja institucija prevagne, Grčka će ostati nepodložna reformama. Veoma jednostavno.
Da rezimiram, potrebno nam je da se saglasimo o pravim, temeljnim reformama i ugradimo ih u jedan širi paket, širi sporazum koji će jednom zauvek okončati grčku krizu. Pored reformi, druga dva elementa tog šireg sporazuma moraju biti mehanizam kojim će se grčki javni dug učiniti održivim (bez kresanja i bez novih finansijskih inekcija za grčku državu) i investicioni paket koji će pokrenuti ekonomiju i privući privatne investicije.
Restrukturiranje duga
Grčku krizu je izazvala neodrživost javnog duga. Kriza se neće završiti pre nego što javni dug učinimo održivim. Evo šta predlažemo:
Grčka treba da prihvati novu obavezu prema Evropskom mehanizmu za stabilnost u iznosu od 27 milijardi, što bi joj omogućilo da od Evropske centralne banke otkupi obveznice Programa tržišta hartija od vrednosti (SMP) čija nominalna vrednost iznosi upravo 27 milijardi. Te obveznice bi se onda odmah povukle. Tako bi se Evropskoj centralnoj banci u celosti isplatio ostatak duga Grčke prema ECB. Takođe bi se rešio problem kratkoročne likvidnosti i omogućilo uključivanje grčkih obveznica u programe monetarne relaksacije koje sprovodi ECB, što bi nam opet omogućilo da se vratimo na novčana tržišta na način koji će eliminisati potrebu za institucionalnim zajmovima u budućnosti. Nakon otkupa deonica SMP, Evropska centralna banka će, kao što je već dogovoreno, vratiti Grčkoj „profit“ (približno devet milijardi evra) koji je ostvarila kupovinom ispod nominalne vrednosti (u skladu sa postojećim aranžmanom za povraćaj profita ECB iz SMP programa). Grčka bi iskoristila taj novac da vrati deo duga MMF-u (19,96 milijardi). Ostatak duga MMF-u (približno 11 milijardi) refinansirao bi se obnovljenim pristupom tržištu.
Očigledna primedba koja se može uputiti ovom predlogu jeste to što i pored činjenice da Grčka ne dobija novi novac, Evropski mehanizam za stabilnost treba da pristane na novu obavezu, pa je zato potrebno definisati nove uslove. To je tačno. Ali jednostavno rešenje se nameće samo od sebe: isti uslovi, to jest, reformski paket prihvaćen radi okončanja tekućeg programa, mogu se upotrebiti i za novi aranžman sa Evropskim mehanizmom za stabilnost. Jedinstven skup uslova koje bi odobrili naši parlamenti kao osnovu za okončanje tekućeg aranžmana i otpočinjanje novog. Na taj način ni kancelarka Merkel ni premijer Cipras ne moraju dvaput izlaziti pred parlament. Jednostavan, efikasan i delotvoran aranžman je na vidiku.
Rast zasnovan na investicijama
Servisiranje duga je nužan ali ne i dovoljan uslov za okončanje grčke krize. Potrebno je da se grčka ekonomija ponovo pokrene. Dugoročni oporavak se mora finansirati iz privatnih izvora, ali da bi se pokrenuo investicioni krug potreban je određeni početni podsticaj. Potreban je i instrument za efikasno upravljanje brojnim nenaplativim kreditima koji trenutno blokiraju kreditni sistem. Za taj front predlažemo sledeće:
Evropski savet daje „zeleno svetlo“ Evropskoj investicionoj banci da započne Namenski investicioni program za Grčku koji bi se u celosti finansirao namenskom emisijom obveznica Evropske investicione banke (uz ukidanje obaveze kofinansiranja sa grčke strane), gde bi tržišno pokriće za deonice obezbedila Evropska centralna banka (u okviru programa monetarne relaksacije) – a kojim bi upravljali Evropska investiciona banka i Evropski investicioni fond u saradnji sa novom javnom Razvojnom bankom i Evropskim fondom za strateške investicije, Grčkim investicionim fondom, Evropskom bankom za rekonstrukciju i razvoj, razvojnom bankom KfW i drugim evropskim investicionim institucijama, što bi bilo praćeno novim privatizacijama (na primer, luke, železnice).
Velika prednost ovog predloga je to što grčki poverioci ništa ne gube. Evropska investiciona banka posluje isključivo po bankarskim kriterijumima, a ovom prilikom će imati koristi i od brzog ekonomskog rasta Grčke i pratećeg skoka cena imovine. Sam „efekat najave“ takvog reformskog paketa, regulisanja dugova i investicija Evropske investicione banke bi privukao značajne investicije (čak i pre nego što se sredstva za paket obezbede) i neizbežno okončao grčku krizu.
Ifigenija i Antigona
Kada grčka kriza jednom bude iza nas, Evropa mora stati pred ogledalo i zapitati se kako će stabilizovati monetarnu uniju i osigurati da naredna finansijska kriza ne preraste u egzistencijalnu krizu.
Jasno je da nam je potrebna politička unija. Pitanje je kakvu uniju želimo. Ne smemo zaboraviti da je i Sovjetski Savez bio politička unija, ali ne onakva kakva bismo mi želieli da postanemo. Ne, ono čemu Evropa mora težiti jeste politička unija koja će imati podršku državljana njenih članica.
Evropljani moraju doneti važnu odluku: da li želimo liberalnu političku uniju, spremnu za dijalog sa onima koji su kritični prema aktuelnim evropskim politikama (kao što je grčka vlada), ali istovremeno podržavaju ideju Evropske unije? Ili želimo uniju koja ne toleriše odstupanje od neoliberalnih politika i pokušava da izoluje „nepoželjne“ proevropske snage, na primer, vladu koju predvodi Siriza, makar i na račun evropske demokratije? Dozvolite da pretpostavim da bi druga opcija dovela do jačanja antievropskih snaga, onih koji mrze Evropu i sve što ona predstavlja i pokušavaju da nas odvuku nazad u doba nacionalističkog tribalizma, koji je u proteklim vekovima odneo tako mnogo života.
Neki od evropskih lidera veruju da će žrtvovanje Grčke kao neke savremene Ifigenije pomoći da ostale članice nastave put ka političkoj uniji u režimu gvozdene discipline iskovane strahom, koji je mogućnost izlaska Grčke iz monetarne unije ulila u srca i umove Evropljana. Bojim se da bi to bio pokušaj da se jedan suštinski neodrživ model zaštiti režimom autoritarizma i recesione ekonomije. Takva unija bi se na kraju raspala, uz nesagledive ekonomske i ljudske gubitke.
Dozvolite da predložim jednu drugu tragičku heroinu iz grčkog repertoara: Antigonu. Antigona je simbol pravičnog otpora nepravednim pravilima; pravilima koja se kose sa osnovnim načelima ispravnosti i ljudskosti. Naravno, ona nije bila anarhista. Verovala je u pravila. Ali verovala je i da kada se suočimo sa lošim pravilima, pravilima koja otežavaju ljudsku situaciju, imamo dužnost da ih osporimo i zamenimo novim pravilima, primerenijim ljudskim potrebama.
Šta mislite, šta je primerenije evropskom projektu? Agamemnonova želja da žrtvuje Ifigeniju? Ili Antigonina borba za bolja pravila? Ideja da Grčku treba amputirati i odstraniti iz evrozone za primer drugima? Ili ideja da treba da se približimo i ujedinimo na osnovu dobro utemeljenih, primerenih i humanih politika?
Najveći problem sa kojim se suočavamo jeste činjenica da kriza podriva političku volju da se privrede naše asimetrične monetarne unije približe jedne drugima uz poštovanje nacionalnog suvereniteta. Građani okreću leđa monetarnoj uniji, što je razumljivo, i pokušavaju da pronađu utočište ne u nacionalnom suverenitetu, već u okrilju šovinizma i starih predrasuda.
Dakle, veliko pitanje glasi: da li narodima naše asimetrične monetarne unije možemo dati više suvereniteta i u isto vreme izgraditi efikasan i netoksičan mehanizam recikliranja viškova?
Ja verujem da možemo. Ali potreban nam je još jedan poduži sastanak da objasnim kako.
Govor nade
Državni sekretar SAD Džejms F. Birns doputovao je u Štutgart 6. septembra 1946. da bi održao istorijski Govor nade. To je govor koji je označio promenu u odnosu Amerike prema klonuloj Nemačkoj i pružio joj priliku da zamisli put svog oporavka, rasta i povratka normalnom životu.
Pre nego što je Birnsov Govor nade probudio optimizam u okupiranoj Nemačkoj, saveznici su bili jedinstveni u nameri da pretvore „Nemačku u zemlju pre svega poljoprivrednu i pastoralnu po karakteru“. Birnsov govor je jasno pokazao nemačkom narodu da je politika kaznene deindustrijalizacije, koja je do kraja četrdesetih godina imala za rezultat zatvaranje 706 industrijskih pogona, konačno odbačena.
Nemačka svoj posleratni oporavak i bogatstvo duguje nemačkom narodu, njihovom marljivom radu i posvećenosti jedinstvenoj, demokratskoj Evropi. Ipak, tako veličanstvena posleratna obnova ne bi bila moguća bez Govora nade.
Pre Birnsovog govora, pa i neko vreme posle njega, američki saveznici nisu bili oduševljeni idejom o davanju prevelike nade poraženim Nemcima. Ali kada je Vašington jednom doneo odluku da se Nemačka rehabilituje, povratka više nije bilo. Obnova je bila na putu, podržana Maršalovim planom, otpisom dugova koji su sponzorisale Sjedinjene Države 1953. godine i prilivom migrantske radne snage iz Italije, Jugoslavije i Grčke.
Bez takve promene stava ne bi bilo moguće mirno i demokratsko ujedinjenje Evrope. Bilo je potrebno da neko odbaci moralističke prigovore i bez predrasuda pogleda zemlju okovanu spletom okolnosti koje bi i u budućnosti nastavile da reprodukuju sukobe i fragmentaciju širom kontinenta. Amerika, koja je iz rata izašla kao jedina zemlja sposobna da ponudi pomoć drugima, učinila je upravo to.
Sedam decenija kasnije, jedna druga zemlja se našla u zastrašujućoj zamci koja potresa čitavu Evropu, iz koje se ne može osloboditi bez neke nove verzije Birnsovog Govora nade: Grčka! Moralističkih primedbi ima u izobilju i one su prepreka koja onemogućuje da grčki narod dostigne potrebno ubrzanje. Insistira se na novim merama štednje za privredu koja je već na kolenima zbog najstrožijih mera štednje koje je ijedna zemlja morala da podnese u mirnodopsko vreme. Nema ponuda za restrukturiranje duga. Nema planova za podsticanje investicija. I svakako nema Govora nade za umorni grčki narod.
Grčka vlada je iznela skup predloga za temeljne reforme, upravljanje dugom i investicioni plan za pokretanje ekonomije. Grčka je zaista spremna da sklopi sporazum sa Evropom kojim će se otkloniti nedostaci koji su od Grčke napravili prvu dominu koja će pasti 2010. godine. Spremni smo da obavimo naš deo posla u razvoju odgovarajućeg i održivog sistema recikliranja u evrozoni, da uradimo domaći zadatak i pridržavamo se pravila koja smo utvrdili zajedno sa nemačkim prijateljima.
Ali da bi sprovela reforme, Grčka mora pronaći još jedan sastojak koji joj nedostaje: nadu!
Zato je Govor nade za Grčku upravo ono što bi u ovom trenutku moglo da donese promenu.
Govor nade za Grčku bi zapravo koristio i našim poveriocima, jer bi oporavak Grčke isključio mogućnost bankrota.
Šta bi u tom govoru trebalo reći? Govor nade za Grčku ne mora koristiti tehnički žargon. Treba samo da označi promenu klime, raskid sa prethodnih pet godina gomilanja novih kredita preko već neodrživog duga, uz uslovljavanje još strožim merama štednje.
Ko bi trebalo da održi taj govor? Po mom mišljenju, to treba da bude nemačka kancelarka.
Gde? U Atini ili Solunu ili bilo kom grčkom gradu koji odabere.
Mogla bi da iskoristi priliku i predstavi nov pristup evropskim integracijama koji će biti primenjen u zemlji koja je najviše prepatila kao žrtva nedostataka evropskog monetarnog sistema i sopstvenih grešaka.
Konačno, s praktične strane, napomenuo bih, dame i gospodo, da se među nama danas nalazi moj veliki prijatelj i kolega Džejms Kenet Galbrajt – sin Džona Keneta Galbrajta, čoveka koji je napisao Birnsov Govor nade. Ako bude potrebno, siguran sam da će nam pomoći da skiciramo tekst koji bi mogao promeniti Evropu. Kao što je to učinio Birnsov govor 1946.
Zaključak
Dozvolite da završim u ličnijem tonu.
Jedno od mojih prvih sećanja iz detinjstva je šuštavi zvuk radio-emisija Dojče Velea. Bile su to teške godine diktature koja je trajala od 1967. do 1974, kada je Dojče Vele bio najdragoceniji saveznik Grka koji su se nosili sa sirovom silom državne represije.
Majka i otac su zajedno sedeli kraj radio-aparata, ponekad pokriveni ćebetom da ih radoznali susedi ne bi čuli i možda pozvali tajnu policiju. Iz noći u noć „zabranjene“ radio emisije su unosile u našu kuću dašak svežine iz daleke Nemačke, zemlje koja je čvrsto stajala na strani grčkih demokrata. Bio sam premlad da shvatim čime to radio hipnotiše roditelje, ali u mom dečjem umu Nemačka je postala izvor nade.
To je sve. Ovde ću završiti govor koji želim da posvetim nemačkim prijateljima zahvaljujući kojima je sećanje na taj šuštavi zvuk radio-emisija Dojče Velea u meni i danas živo, značajno i zauvek inspirativno.
Social Europe, 11.06.2015.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 21.06.2015.
No comments:
Post a Comment